Koliko put sam, dok sam išla ulicom, ugledala savršeno žensko tijelo (kažem ‘tijelo, a ne ‘ženu’) na džinovskom svijetlećem bilbordu i poželjela da ga gađam kamenom i ugasim. Možda bih to i uradila da nisam svjesna da bih morala slomiti i svaki televizor, iscijepati većinu časopisa, i opet bi kompanija koja prodaje čokoladu za mršavljenje pronašla način da plasira ideologiju savršenstva.
Kad smo kod savršenstva, da budemo načisto, nikada ga nećeš dostići. Jedino što možeš da uradiš jeste da se popneš visoko - tu u tvojoj glavi, iscijepaš slike koje su godinama zalivali manipulatori i počneš da kreiraš svoje... Jedino što možeš jeste da zavoliš ogledalo. Na njemu nema brojeva…
Ukoliko te iz ogledala gleda neko koga ne poznaješ, koga se stidiš… Ukoliko lik iz ogledala ima podočnjake i zakrvavljene oči od poslednjeg povraćanja – onda je vrijeme da to bude poslednji put kada si ugurala sebi prste u grlo ili kada si preskocila doručak. Vrijeme je da se pogledaš malo dublje i shvatiš da si savršena takva kakva si…
Niko nikad više neće imati tvoju kosu, oči, usne, tijelo; tvoje misli i tvoje ruke.
Svi ti uzori koje si stvorila… Ne znaš njihove živote i njihovu priču. Vidiš samo ono što oni žele da vidiš. Veliki problem su i društvene mreže koje ne prikazuju realnost i glamorizuju depresiju. Nakon skrolovanja na facebook-u, instagram-u, tumblr-u, gomile slika koje vrište ‘’loše mi je! loše mi je! loše mi je!’’ – ta misao se uvuče u naše glave i tako zaboravljamo da živimo… Da uživamo u svakom dahu, koraku, zagrljaju. Da, mnogo je lakše zaključati se u sobu, prejedati se čokoladom, kokicama i objavljivati depresivne slike. Malo je teže upotrijebiti svoje ruke za nešto i živjeti…
Moja kosa nije ni gusta, ni jaka… Moje oči nisu iste boje, ten nije čist, nos nije pravilan, vrat nije dug, stomak nije ravan… Imam mladež koga sam se dugo stidjela (sada ga ne bih mijenjala ni za šta na svijetu). Ali sve sam to ja, nemam drugu sebe, a ni ne treba mi.
A šta će ko reći, koliko će njih okrenuti očima kada prođem u kratkoj suknjici ili u muškom duksu, nije moja stvar. Mogu samo da se nadam da će se izbaviti iz svoje zamke i da budem srećna dok idem ulicom i jedem čokoladni mafin bez griže savjesti…
Autorka: Tamara Senić