Vetar huči, zavija i cvili... Ona negde sama... Ogrnuta plaštom mrtve tišine, šeta pokraj druma, misli i grudima tiho šapuće reči ohrabrenja... Suton je.
Godine promiču pored nje, nije zastala ni da ih pogleda. Tiho i smireno korača ka kraju, bez nade da je kraj samo još jedan novi početak. Suza više nema, prepuklo je srce i nakon mnogo proplakanih noći, biserni potok je presušio. Odluku nije mogla doneti, suviše joj je bilo teško da prekine prelepi vihor ljubavi, kako bi se vratila starom viru sreće... Nije imala snage, nije mogla da slomi još jedno srce ako je njeno bilo osudjeno na bol... Ostala je sama. Sada korača, tiho i smireno ravno ka kraju, ušuškana u bol i neprestanu čežnju...
Bol...
Postao je njena svakonevnica, utopija i zora... Život više nema smisla bez čoveka koga voli, ali opet, ona nema snage da se okrene onome koji voli nju... Ostala je bez obojice. Jedan je mrzi zbog njene slabosti da donese konačnu odluku, a drugi je prezire zbog neuzvraćene ljubavi... Ona voli samo jednoga, a poseduje još samo bol.
Sreća...
Izgleda joj tako daleko, nestvarno i strano. Zaboravila je kako sreća može biti lepa, kako je ponekad dovoljan samo osmeh za potpuni osećaj topline... Izgubila je kompas unutrašnje energije, vrtela se oko nepostojeće ose, i nije se više radovala. Koračala je samo, pravo ka tami, ravno u bespuće. Sreća je iluzija, nepostojeća karika već propalog života... Ubedila je sebe u ovu misao, i više joj nije bio bitan ni dečak na bicikli pored nje, ni suza u oku njegovom kad mu je rekla da ga ne voli...
Ljubav...
Postala je sinonim njene propasti... Budila je u njoj one najlepše osećaje, istovremeno stvarajući i osećaj strepnje, straha i nemoći. Želela je da pobegne od ljubavi, ali ju je na pola puta sustigla istina da od sebe ne može pobeći... Previše je ljubavi bilo oko nje, ona mala devojčica koja peva mačetu, iskre u oku tek rodjene bebe, bubamara na njegovoj glavi... Led sa njenog srca više nije bilo moguće otopiti, bojala se sama sebe, svojih osećanja i svoje prevelike ljubavi... Usmerila je ljubav na pogrešnu stranu, okovala svoje srce i ključ zakopala duboko pod zemlju.
Sećanje...
Sve što će ostati iza nje... On će je se sećati sa dozom gorčine i blagog prekora, biće mu žao mlade devojke, pupoljka koji nije stigao da postane ruža... Onaj drugi će se pak, ravnodušno sećati devojke andjeoskog lica, toplog osmeha i prokleto ledenog srca. Želeo je da joj pruži ljubav, ali mu ona to nije dozvolila... Ni jedan od njih dvojice je se neće sećati sa ljubavlju, misleći da ona nije zaslužila to divno milovanje nečijeg otkucaja srca... Obojica neće nikada shvatiti da je ona propala zbog ljubavi prema njima,jer je jednoga mnogo volela, a drugoga ne dovoljno da bi prvog zaboravila...
Crkvena zvona, kiša i zima, ispraćaju mladu devojku ravno ka kraju...
Autorka: Nikolija Jotić