Mingl kutak arhiva

Omladinska politika u Srbiji u proteklih 100 godina

Omladinska politika u Srbiji u proteklih 100 godina

Nedavno je u Muzeju istorije Jugoslavije, odnosno bivšem Titovom Muzeju 25. maj, održana izložba pod nazivom „Ko je soko, taj je Jugosloven“ čija je autorka Veselinka Kastratović Ristić.

Izložba je posvećena nekadašnjem panslavističkom Sokolskom društvu, jugoslovneskoj  omladinskoj asocijaciji  koja je podsticala mlade na aktivizam, sport i negovanje tela i duha, ljudskog dostojanstva, timskog rada i u izgrđivanju pravih vrednosti kod omladine.

Mladi su mogli da pokažu koliko su atletski i fizički spremni da odbrane svoje nacionalne boje i da se prikažu u najboljem svetlu. Jedan od bitnih faktora  širom Kraljevine Jugoslavije je bilo i kulturno – prosvetno uzdizanje kao i kristalizacija moralnih normi koje je svaki pojedinac sa zadovoljstvom pokazivao ali imao i obavezu da sa samim članstvom u ovom društvu neguje kod sebe. Sve ono što današnja omladina u jako maloj meri poznaje a i sve manje ima nameru da stiče.

Veličina i širina Sokolskog društva ogledala se u tome što nije pravila klasifikaciju izmedju siromašnih i bogatih, kao i to da su žene, odnosno devojke bile ravnopravni čalnovi društva. Nije bilo bitno ko odakle dolazi, da li je iz unutrašnjosti, da li ima drugačiji naglasak, već su svi bili jednaki. Sokolska društva negovala su jednakost i ravnopravnost, a vodila računa o razlici u ponašanju, stavu prema životu, časti, dostojanstvu, timskom duhu, nacionalnom i građanskom vaspitanju, odnosu prema domovini i njenim svetinjama.

Razlika među „sokolovima“ nije bila građena na onome što imamo, već na onome šta umemo i ko smo kao ljudi.

Bilo je bitno, koliko si truda i rada uložio u sebe, da izvučeš maksimum iz sebe i pokažeš svoje potencijale. U to vreme Beograd odnosno Srbija (tadašnja Jugoslavija) je imala isti status kao i sve susedne države oko nas, što nam je pružalo šansu da budemo ravnopravni deo Evrope, što više nije slučaj.

Interesantno je još da je ovo bila jedna specifična praksa monarhističkog režima i da ju je svesno pruzela socijalistička Jugoslavija. Socijalna i omladinska politika, baš kao i obrazovni sistem SFRJ ulagao je velike resurse u mlade, njihovo obrazovanje kao i zdravlje.  Sportski klubovi i razvijanje timskog duha jedan je od legata koji moji roditelji sa setom pamte većina nas, koji smo deca devedesetih nismo imali prilike da upoznamo i osetimo. Vrhunac preuzimanja nekih dobrih praksi sokolskog nasleđa bio je ugrađen u koreografiju čuvenih proslava Titovog rođendana, koji se zvao nimalo slučajno, ako se dobro porazmisli o tome, Dan mladosti.

Iako bi danas moglo da se kaže da su sletovi delovali kao samo dobro uvežbane koreografije koje su mladi i deca pripremali za druga Tita, velčina takvog dogadjaja se ne može pojmiti danas. U svim većim gradovima, mladi su vredno uvežbavali svoje koreografije, i posle bi imali samo nekoliko dana da se svi zajedno spoje u jednu veliku tačku. I izgledalo je fenomenalno. Nešto nalik na grandiozna otvaranja Olimpijade. Uvežbani do perfekcije, folklorna društva, altetska društva, plesačka društva - svi su kao jedno telo i duša učestvovli u masovnom ritualu rođendna velikog vođe.

Danas se ne možemo pohvaliti takvim nekim događajima. U 21. veku izgledalo bi svakako smešno, a i danas je teže mlade motivisati da uče, da čitaju da razmišljaju, s obzirom da ih računari i televizija uči drugačije i stvara im pogrešan model na koji se ugledaju.

Sve ono što današnja omladina u jako maloj meri poznaje a i sve manje ima nameru da stiče.

Ako bi smo stvari sagledali iz savremenog trenutka 21. veka, začuđujuće je da na primeru Sokolskog društva vidimo u kojoj meri je jedna mala zemlja koja je prošla kroz veliku oluju ratova i nedaća imala jaku i dobro osmišljenu omladinsku politiku. Da se brinula kako da mladi ne budu na ulici već kako da iskoriste svoje potencijale. Da je gajila i podržavala zajedništvo medju mladima i nastojala da iskoreni čak i samu ideju u razdoru medju njima. Kultura i obrazovne vrednosti su bile imperativ a nacinalizam se nije koristio u svrhe agresije i osudjivanja već je značio ponos i doprinos.

Kada se sve sumira, i kada se baci pogled na prošlost može se reći da umesto da smo se razvili i napredovali, mi smo uspeli da se vratim mnogo koraka unazad i sve ono što su nam preci ostavili u amanet, bacimo u zapćak i okrenemo se nekim površnim i nebitnim stvarima.


Preporučujemo ti da pročitaš i ovaj tekst.


Autorka: Nevena Živanović 

Najnovije