Želela bih drvenu kućicu na vrhu planine.
Želela bih da je toplo u njoj, ali ne suviše. Ipak bih volela da na sebi imam džemper u božićnom fazonu. I ne bih volela da imam TV, komp, pa čak ni telefon.
Želela bih kućicu na vrhu planine prekrivene snegom. Sedela bih tamo sad, znaš? Sedela, razmišljala i maštala. Zamišljala bih da je ceo svet divan, da je meni divno.
Maštala bih o dečku iz snova. Kakav bi bio moj dečko iz snova? Ne znam. Ali svesna sam mogućnosti da je možda već u mom životu. Možda ga već znam, ali ne vidim. Slepa prolazim pored njega, iznova i iznova. A šta ako si slep za te stvari, sve dok se trudiš da ih vidiš?
Šta raditi onda?
Šta slepi ljudi rade? Osećaju.
Zatvori oči i razmišljaj. Potrudi se da osetiš.
Hajde!
Razmišljaj!
Razmišljaj šta želiš u životu i na koji način to zapravo možeš da postigneš.
Razmišljaj o lepim stvarima, i srećnim završecima.
Stani - kakve veze sve ovo ima sa kućicom?
Kako kakve, da nije kućice i te umirujuće atmosfere gde bi ti sve ovo skontala? Na tavanu? Tačno.
Zamisli kućicu, teleportuj se, i odgovori će sami doći.
Možda jednog dana, tvoj srećni završetak bude baš u toj drvenoj kućici na vrhu planine prekrivene snegom.
Autorka: Iva Gajić