Ona, doduše, nije uticala na visokoumni ton moga uvoda. To je prosto talenat.
Dakle, verovali ili ne, pročitao sam pre par nedelja knjigu. Budala, reći ćete, a ja ću biti prinuđen, čak rad da se složim sa vama. Besposlica, rasejanost, ludost, a pre svega neznanje, krivci su što sam jednog odsutnog i do krajnosti dosadnog trenutka posegao za tim predmetom.
Priznajte: sigurno ste imali nekoliko trenutaka u životu, kada ste premoreni kliktanjem, izludeli od reklama, bagova, banera, dobitnih lutrija, (anti)virusa, mejlova i ostalih, bili dovedeni do granica razuma. I verujem da ne grešim, mnogi su je od vas prešli. (Ovde ja odajem priznanje vašoj hrabrosti, a pomalo i svojoj.)
Dakle, ja sam je tog dana prešao. Zalupivši laptop i mrmljajući mu kočijaške otpozdrave, dogegao sam se do police sa, između ostalog, knjigama i ugledao broj. Da, ni manje ni više od 1984. Odmah da napomenem, nisam Džon Neš, matematika mi je razumljiva koliko i ženski mozak, i tu nekakvom sudbonosnom životnom kriku nema mesta. Iskreno, broj mi se učinio simpatičan jer je, gle čuda, stariji od mene (dakle, više istorijski razlog). I to poviše stariji, čak znatno, decenija skoro! Kad bi se on poklapao sa mojim rođendanom, važio bih za mnogo veću lenčugu.
Pošto me je knjiga odobrovoljila ovim (krajnje podmuklim) komplimentom, odlučio sam (krajnje lakomisleno) da joj se odužim, otvorivši je. Džordž Orvel. U redu, Džordži, da vidimo šta ima, rekao sam, više finog vaspitanja radi.
Braćo, o, i sestre! A čega sve tu nije bilo! Knjiga je, odmah da istaknem, dosadna. Na crtu ne može izaći ni ahraizmima poput Warcraft(a), a kamoli Petici. Uostalom, otišao sam predaleko. Ukratko, bolje ćete se provesti gledajući reklame.
Međutim, u knjizi ima nekih stvari. STVARI. Šta su i kako da ih imenujem, verujte, pojma nemam, ali da su tu i da mi ne misle dobro, to dobro znam!
Pređem prvu stranicu, izazova radi, trgnem još par za snagu, onda još nekoliko iz čistog mazohizma i tu stanem. Drugi dan, opet isto, treći, četvrti. Petog, osetim, nešto nije kako treba. Ne znam šta, ni zašto, tek, kao da mi je neugodno u sopstvenoj koži. Pročitah knjigu i tu počinju nevolje.
Zamislite, počeše da mi se nameću nekakvi neprirodni zaključci o pojavama, ljudima, čitavom svetu, o meni samom! Priviđaju mi se gremlini iza TV ekrana, nad glavama mojih prijatelja, neprijatelja, neznanaca, čak i nad svojom! Vesti? Pa, to je nesnosno, kakvim fantazijama se moj mozak zabavljao za vreme Dnevnika! Vidim ja, ne može tako, isključim televizor, sednem za kompjuter i tu dolazi do vrhunca moje bolesti.
Ima u toj knjizi jedan (posebno glup) deo, koji ću (spremite se) sada ukratko izneti. Neki gospodari sveta ili štagod, menjaju istoriju, prepravljajući novine. Kako, pitate me. Na primer: spale ljudi članak o na primer heroju Peri Rankoviću i naprave novi o istoimenom državnom neprijatelju. Datum izdanja isti. Glupost, kažete i ja se složim. Moramo imati u vidu da govorimo o knjizi, a njima su u svoje vreme svašta dopuštali.
No, iz nekog razloga počeh da razmišljam o internetu. Pa o učenju. Pa o INFORMACIJI (volim tu reč, ona je so svakog ozbiljnog razgovora). Ovaj suludi sled misli završio se idejom, čije izlaganje me može koštati šetnje bez ludačke košulje, ali ću ga ja izvršiti bez obzira na sve. (Računam da ću vas, na kraju, ipak pobediti!) Zamislio sam ljude i kako im u budućnosti i neće biti toliki problem da prepravljaju istoriju. Evo, recimo da osmisle neku besplatnu istoriju na internetu, te da deca počnu učiti odatle, jer je realno, jeftinije. Vidite? Ti ljudi treba samo da: „CLICK na 1992- tri puta BACKSPACE -1984-ENTER“ i hop, prepraviše oni datum rođenja nekog velikog heroja. Osim toga, sad se ne moraju zaustavljati na istoriji. Mogu lepo da pređu i na prepravljanje biologije. Možda i matematike. Možda i ko zna čega?
Odrekoh se i kompjutera, te mi društvo ostade jedino sopstvena psihoza.
I tako, dragi i dobri ljudi, odlučno vas odvraćam od pomisli da dolazite u dodir sa đavoljim papirom i objavljujem, da ću vaše savete i ideje za moguće izlečenje svoje, sa najiskrenijom radošću primati na popularnoj društvenoj mreži zvanoj...
Ne, u stvari, ja sam izbrisao čak i email, a kompjuter bacio izbacio kroz prozor...
Ono što sam zaista hteo da vam poručim je: čitajte knjige. Razlog je sebičan: želim da se vratim u društvo, ali će mi biti mnogo lakše ako vi svi poludite, nego da ja sad nanovo prelazim isti put, u suprotnom smeru. Kao što ste videli, promene teško podnosim.
P. S. Ako se pitate, kako sam, pored svoje duševne bolesti, uspeo da napišem ovaj tekst, na kompjuteru, za elektronske novine, odgovoriću vam: alavost na pare, jača je i od ludila.
Autor: Vladimir Blagojević