Nema greške u naslovu, mada bi logičnije bilo da stoji: stepski vuk u gomili malograđana – kad već koristimo terminologiju Hermana Hesea. Podrazumeva se da stepski vuk bude jedan, usamljen, neprilagođen i jedinstven, nikako u čoporu, dok malograđanâ obično ima na hiljade i svi idu kao jedan čopor, najčešće slepo prateći vođu.
Šta se, međutim, dešava ako u jednoj umetničkoj sredini imamo dovoljno buntovnih i neshvaćenih stepskih vukova, toliko mnogo da oni više i nisu usamljeni u svojim stavovima premda svaki od njim misli za sebe kako je jedinstven? Šta biva ako svaki novi pesnik misli da je baš on taj stepski vuk, da je baš on predodređen da bude protiv celog sveta, štaviše da je baš za njega napisana ona brošura iz Heseovog romana koja nosi podnaslov „Samo za ludake“? Šta se dešava kad svi postaju stepski vukovi ne zato što to stvarno jesu, nego zato što su negde pročitali da tako treba?
Takvu situaciju, kad jedan sanjar i zanesenjak navodno prepozna svoj život u sudbini literarnog junaka i još počne da se upravlja prema onome što je pročitao, odavno je oštro kritikovao i ismejao slavni srpski lekar i pisac Laza K. Lazarević. Rugajući se Janku u pripoveci „Verter“, Dr Lazarević se narugao svim onim buntovnicima, nihilistima i sanjarima u kojima ni ondašnja srpska književnost nije oskudevala; istovremeno, lični lekar „demona Srbije“ kralja Milana narugao se i svim budućim boemima, revolucionarima, najzad i stepskim vukovima koji će u literaturi ne samo tražiti opravdanje za svoje neuspehe, nego će potom i svoj život prilagođavati sudbini fiktivnih junaka neprilagođenih društvenoj sredini u kojoj su se zatekli.
Drugačije će razmišljati nemački pisac Herman Hese kada nekoliko decenija kasnije bude objavio roman Stepski vuk. Možda je, na prvi pogled, paradoksalno upoređivati predstavnika srpskog realizma sa slavnim nemačkim piscem iz doba ekspresionizma, tim pre što su to dva potpuno različita pravca i dve sasvim odvojene epohe, ali zapažamo da i Heseov stepski vuk prepoznaje svoj život u jednoj brošuri na sličan način kako je Lazarevićev Janko prepoznao svoje ljubavne jade na stranicama čuvenog sentimentalističkog romana. Naravno, baš tu i prestaje svaka sličnost, jer dok Hese opravdava postupke svog buntovnog zanesenjaka Harija Halera i pomaže mu da ispliva iz gliba malograšanštine, Lazarević neće imati milosti za umišljenog maštara Janka, koji će u sudaru sa pravilima surove stvarnosti doživeti potpuni poraz.
Pisac „Vertera“ namerno neće pomoći svome junaku zato što je i sâm doktor Lazarević bio dosledni pripadnik konzervativnog, patrijarhalnog i tradicionalnog sveta, onog sveta koji za stepskog vuka neće imati ni trunke razumevanja, onog sveta koji će svaku neprilagođenu jedinku prokužiti kao štetnu izraslinu u jednom davno uređenom, stabilnom i zdravom društvu. I ne treba misliti da se Dr Laza K. Lazarević stideo svoje malograđanštine i konzervativnosti. Naprotiv, on se svim sredstvima trudio da baš takav bude. Dok su stepski vukovi, kojih je bilo i u Lazarevićevo doba, imali želju da menjaju svet, da zauvek raskrste sa tradicionalnim vrednostima, da ruše stari poredak na kome bi izgradili neko novo društvo za koje ni sami nisu znali kako bi izgledalo, dotle čuveni lekar nije želeo ništa drugo nego da se uklopi u već postojeće palanačke norme i da vodi jedan miran porodičan život lišen svakog revolucionarnog zanosa, a sprečavanje svih prevratničkih ideja, koje bi narušile taj jednoličan, ali spokojan život, smatrao je svojom građanskom dužnošću.
Malograđanštinom i tradicionalnošću protiv bunta i sentimentalnosti! Stojati obema nogama čvrsto na zemlji i ne lebdeti između sna i jave.
Nema ničeg čudnog kad se neko, nakon što ga prođe mladalački bunt i iz glave mu iščeznu nedostižni ideali, vrati u sredinu iz koje je ponikao i bez prigovora se prilagodi svim njenim strogo određenim pravilima, ali nije baš uobičajeno da to učini jedan pisac, pogotovu ne onaj pisac koji nam je u jednoj pripoveci ostavio onako lepo svedočansto o svojoj velikoj ljubavi tokom studija u Berlinu. Očigledno je to bila ljubav zbog koje se ruše svi mostovi sa poreklom i zavičajem ako u otadžbini niko nema razumevanja za iskrena osećanja srpskog studenta medicine prema jednoj mladoj Nemici. Ipak, mladi lekar Lazarević svesno guši u sebi svaki vid bunta i vraća se iz belog sveta da iznova započne miran život po merilima srbijanske palanke. Zato bi se „Verter“ mogao protumačiti i kao piščev obračun sa samim sobom, kao obračun trezvenog, iskusnog, strogog i uglednog gospodina Lazarevića sa mladim, zaljubljenim i nesigurnim berlinskim studentom Lazom.
Romantika i zanos bili su deo mladalačke prošlosti, došlo je vreme da se život prihvati onakav kakav je, da se čovek uklopi u učmalu sredinu, da prihvati tradicionalne vrednosti i da na njima gradi svoju budućnost, a ne na nepromišljenim postupcima i umišljenim idealima.
Šta li bi Dr Laza K. Lazarević rekao da je poživeo duže i dočekao da vidi ne samo Heseov roman, nego i druga znamenita dela te šarenolike epohe koja će u Srbiji iznedriti Liriku Itake Miloša Crnjanskog, Otkrovenje Rastka Petrovića, najzad i pesnika-bandita Rada Drainca? Da li bi se tada u Lazareviću probudio sentimentalni Miša iz „Švabice“ ili bi uvaženi lekar i dalje ostao strogi čuvar građanskih vrednosti i patrijarhalnog morala?
Sigurni smo da bi Dr Laza uvek, pa i da je doživeo vreme ekspresionizma, nadrealizma i modernizma, ostao na čvrstim pozicijama starih vrednosti, štiteći i dalje one norme koje su svi drugi pisci i pesnici tako zdušno pokušavali da sruše i da na ruševinama stare izgrade neku novu literaturu.
I ne bi li onda Dr Lazarević još više postao usamljeni i neshvaćeni branilac malograđanštine usred sve brojnije grupe sanjara, boema i revolucionara? Ionako su ti osobenjaci u srpskoj međuratnoj književnosti bili toliko brojni da praktično, kad se sve sagleda, oni više i nisu bili osobenjaci; pre bi se moglo reći da je to postalo jedno pravilo koje mora poštovati svako ko želi da se nekako domogne književne slave.
Nasuprot takvima, pravi osobenjak bio bi onaj koji ne bi bio osobenjak; pravi buntovnik bio bi onaj ko jedini nije buntovnik. Više nemamo stepskog vuka u blatu malograđanštine, kao što je to u Heseovom romanu, nego imamo jednog malograđanina u gomili stepskih vukova – upravo bismo tako mogli odrediti mesto Dr Laze K. Lazarevića u srpskoj književnosti. Od mase onih koji su želeli da se na bilo koji način razlikuju od drugih, Dr Lazarević se odlikovao time što nije ni imao namere da se od bilo koga razlikuje. Ne želeći da se bilo čime izdvaja – on se izdvojio upravo time!
Šablonska originalnost učinila je da najoriginalniji bude onaj koji uopšte ne teži bilo kakvoj originalnosti.
Često se, međutim, govori kako umetnost, a samim tim i umetnik, treba da predstavlja pobunu protiv uređenog poretka, kako treba da bude u suprotnosti sa većinskim shvatanjima, kako najzad treba da bude u sukobu sa celim svetom (pa i sa samim sobom). Ponekad ispadne da umetnik, ako već nije protiv nečega, onda i nije pravi umetnik. Sigurno je takvo shvatanje i tumačenje umetnosti nagnalo mnoge mlade pesnike i pisce da sami sebe proglase neprilagođenim banditima i da na tom ne baš uverljivom buntu grade svoju karijeru. Ako je već o tome reč, onda je i Dr Laza K. Lazarević, kao umetnik, bio protiv nečega. On je bio protiv one umetnosti koja je rušila uređeno i stabilno društvo; bio je protiv umetnosti koja je nipodaštavala domaću tradiciju; bio je protiv umetnosti koja je čitaocima dozvoljavala da se poistovećuju sa usamljenim i neshvaćenim sanjarima; najzad, videli smo da je bio i protiv one strane sopstvene ličnosti koja bi mogla da se suprotstavi starim vrednostima.
Vraćamo se opet na pitanje šta se dešava kad jedna umetnička sredina iznedri previše onih koji svoju sudbinu prepoznaju ili misle da su prepoznali u Heseovoj brošuri pisanoj „samo za ludake“, odnosno za stepske vukove. Videli smo da, u tom slučaju, pravi stepski vuk postaje onaj ko zapravo i ne želi da bude stepski vuk, usamljen postaje onaj ko se i ne smatra usamljenikom, najoriginalniji je onaj ko uopšte ne teži bilo kakvoj originalnosti, najveći nihilista postaje onaj ko svojim predanim radom i gospodstvenim stavom ruši u korenu ideje nihilizma.
Slavni lekar i pisac Laza K. Lazarević bio je samo primer usamljenog konzervativca među mnogobrojnim revolucionarima tog doba, ali sve se to lako može preneti i na docniju, pa i na današnju srpsku književnost, jer opet se postavlja pitanje koje pravi stepski vuk našeg doba, da li neuredni galamdžija koji pažnju privlači psovkama i bahatim ponašanjem, ili je to ipak jedan uštogljeni i tihi malograđanin koji se svojom mirnoćom izdvaja iz gomile buntovnika, svejedno da li stvarnih ili umišljenih.
Autor: Dušan Milijić