Pre nego što odete u bioskop da gledate „Dom gospođice Peregrin za čudnovatu decu“, pozovite pravu osobu da vam pravi društvo. Poželjno je da ta osoba bude ljubitelj stvaralaštva Tima Bartona, da obožava gotiku i stravu, da u fatalnoj Evi Grin vidi svog nenadmašnog idola, a povrh svega da bude tako detinjasta pa da u jednom trenutku deluje kao naivna devojčica, a u drugom se pretvori u razljućenu zver. Nešto slično kao Kler, jedno od čudnovate dece. U takvom društvu i sami ćete pomisliti da ste štićenik gospođice Alme Peregrin. Kažem iz ličnog isksustva, ali toliko o tome, osvrnimo se konkretno na film.
O samoj radnji ne treba mnogo govoriti da se ne bi budućim gledaocima pokvario užitak, pa je dovoljno reći da jedan dečak, nakon misteriozne smrti svog dede, a prateći tragove dedinih poruka, dolazi na ostrvo gde pronalazi staru usamljenu kuću punu dece od kojih svako poseduje neku nesvakidašnju moć. Iako deluje kao da se deca zabavljaju i uživaju u nekom svom svetu, vremenom se otkriva da nije sve tako idilično, jer deci i njihovoj negovateljici gospođici Peregrin preti velika opasnost. Pošto je jedini koji može da im pomogne, dečak se nađe u nedoumici: da li se vratiti roditeljima, običnom svetu i unapred isplaniranom mirnom životu ili se upustiti u neizvesnu avanturu i pomoći nezaštićenoj deci u borbi sa negativcima – takozvanim šupljoglavima.
Ako kažemo da, pored pomenute i po mnogima neprevaziđene Eve Grin, igraju i Samjuel L. Džekson, Rupert Everet, Džudi Denč – to bi bio još jedan razlog više da se film pogleda. Kvalitet već garantuju i zvučna imena scenaristkinje Džejn Goldman i reditelja Tima Bartona, kao i činjenica da je filmska adaptacija nastala prema čuvenom romanu Ransoma Rigsa.
Šta nam, dakle, novo Bartonovo ostvarenje poručuje, da li je to samo obična fantastika ili se tu skriva neko dublje značenje?
Pre svega, film nas uči da na svetu postoje tri vrste ljudi:
1) OBIČNI;
2) ČUDNOVATI;
3) ŠUPLJOGLAVI, skraćeno: ŠUPLJI.
Nije teško pogoditi da su najbrojniji obični ljudi, to su oni koji su jednostavno onakvi kakvi su, tu su gde jesu, ne sanjare o nedostižnim idealima, nemaju preteranih ambicija, prepustili su se jednoličnom životu i to uopšte ne smatraju nekim nedostatkom.
Čudnovati su u manjini, ali su zato upadljivi i često su u opasnosti kad su sami u svetu običnih, dešava se da budu i osuđeni kao takvi, vremenom mogu postati i nesigurni u svoju jedinstvenost, ali kad pronađu sebi slične i udruže se sa njima, tad konačno postaju nepokolebljivi i neuništivi. Zato je bilo potrebno stvoriti jednu usamljenu kuću gde bi čudnovati mogli normalno da žive, a da od običnog sveta ne budu svakodnevno osuđivani.
Ima u tome izvesne utopije, ali videćemo da čak i na takvom idiličnom mestu vreba opasnot, i to u vidu šupljoglavih stvorenja, koji su priča za sebe. Oni nisu hteli da se zadovolje time što su čudnovati, nego su želeli nešto više – da budu fizički besmrtni. Međutim, ta želja za besmrtnošću okrenula se protiv njih samih, pretvorili su se u monstrume i sada se hrane čudnovatom decom.
Već je i na prvi pogled jasno simbolično značenje koje se tako neodoljivo nameće.
Dok bismo u čudnovatoj deci mogli prepoznati zanesene umetničke duše, maštare i idealiste koji su u očima većine često smatrani čudacima, dotle u šupljoglavima vidimo zavidne i sujetne ljude koji su se nekada sunovratili precenivši sopstvene mogućnosti, pa sada obeshrabruju i sprečavaju svakoga ko pokuša da ostvari svoje snove. Šupljoglavi žele fizičku besmrtnost jer nikada neće moći da shvate niti da se zadovolje duhovnom besmrtnošću, koja je čudnovatima pak najviši ideal. Šupljoglavi očigledno nemaju ničega ni u glavi ni u srcu, ali su zato savršeno licemerni, kameleonski se uklapaju u svakidašnjicu, bez problema se prerušavaju u obične ljude, no opet im je propao dan ako nisu načinili bar neko zlo čudnovatima. Da li je zaista tako i u stvarnom životu, odgovor se sam od sebe nameće.
Teško je opstati kao čudnovat u svetu običnih i šupljoglavih, ali to je put koji mora da pređe svako ko se bar malo izdvaja i razlikuje od sredine, svako ko je spreman da svoj dar čudnovatosti prihvati ne samo kao prednost, nego i kao prokletstvo s kojim će se nositi sve do onog dana kada bude ostvario svoje snove i poželeo da taj dan zauvek traje.
Ne treba se strogo držati naslova pa pomisliti kako je ovaj film namenjen samo deci. Sa druge strane, ne može se reći da je namenjen baš svima, već prvenstveno odraslima koji se još uvek nisu odrekli svojih davnašnjih snova, odraslima koji i dalje ne žele da odrastu do kraja, odraslima koji i dalje u sebi skrivaju um maštovitog deteta.
Iako u pojedinim scenama ima strave i užasa tako karakterističnih Timu Bartonu, to je ipak svedeno na meru koju mogu podneti i gledaoci koji nisu veliki ljubitelji ovog reditelja i žanra.
Imali smo sreće da su se iz sveta običnih izdvojila, pronašla i udružila večita maštovita deca Tim Barton, Džejn Goldman i Eva Grin, pa su još bila tako dobra i poslušna da nam podare dvočasovnu magiju kako bi podsetili koliko se u svakome od nas krije čudnovato dete a da toga ni sami često nismo svesni.
Ostani čudnovat – moto je reklamne kampanje filma.
Ostani drugačiji, jedinstven i samo svoj, ne skrivaj vatru koja u tebi tinja, ne stoj ne zemlji obema nogama ako se osećaš kao da si okovan, iskoristi svoju natprirodnu snagu u plemenite svrhe, skreni pažnju na sebe da ne budeš više nevidljiv, ne stidi se da sa drugima podeliš svoje snove, budi ljupka devojčica ali pokaži zube šupljoglavima!
Dosegni savršenstvo kojem oduvek stremiš i potrudi se da taj momenat i osećaj što duže traju, vrati i vreme unazad, odšetaj i u drugu epohu, svako ko je čudnovat to može.
Da ne odajem ipak do kraja tajne koje tako vešto skriva stara kuća, može ih otkriti i neko ko ne treba, pa bi gospođica Peregrin i njeni štićenici bili u opasnosti.
Autor: Dušan Milijić