Često se mogu čuti kritike kako bogata srpska literatura nije dovoljno iskorišćena za kinematografiju, ali se često i zaboravlja da je ekranizacija mač sa dve oštrice i da može potpuno poremetiti doživljaj koji smo imali dok smo, čitajući knjigu, zamišljali i stvarali neki svoj svet.
Neće, ipak, biti tačno da je domaća književnost bila slabo zastupljena na bioskopskom platnu. Ako pogledamo prve značajne korake posleratnog jugoslovenskog filma, videćemo da su upravo dve adaptacije domaćih romana na svojevrstan pionirski način obeležile to doba.
Prvi film socijalističke Jugoslavije koji nije pripadao vodećem partizanskom žanru snimljen je 1948. i nosio je naziv Sofka (režija Radoš Novaković), a bio je, naravno, adaptacija čuvenog romana Nečista krv Borisava Stankovića. Mnogo godina docnije, jedan od poslednjih filmova rađenih u SFR Jugoslaviji biće upravo nova verzija Nečiste krvi (snimana oko 1990, a prikazana 1997, režija Stojan Stojčić).
Takođe je prvi jugoslovenski film u boji (1957) bio adaptacija jednog poznatog romana – Pop Ćire i pop Spire Stevana Sremca, a ovoj zanimljivoj priči rediteljka Soja Jovanović vratiće se i tri decenije kasnije, kad za televiziju bude napravila mini-seriju koja verovatno do danas ostaje neprevaziđena slika epohe i podneblja iz romana.
Idilični Sremčev svet iznova će otkriti Zdravko Šotra kada srpskoj kinematografiji bude podario osveženje u vidu filma Zona Zamfirova (2002), dok će nekoliko godina docnije, pokušavši da ide stazama koje je sâm utabao, adaptacijom Ivkove slave (2005) nažalost skrenuti u jedan vid kiča i komercijale.
U međuvremenu se mnogo očekivalo od filmskog serijala Seobe Aleksandra Saše Petrovića, no desilo se da lirska epopeja Miloša Crnjanskog za bioskope ostane nedovršena i široj publici nepoznata, što zbog smrti reditelja, što iz političkih razloga.
Od starijih srpskih romana svoj put do sedme umetnosti našli su još Bakonja fra Brne Sima Matavulja i Stojan Mutikaša Svetozara Ćorovića, no u vreme najvećeg zamaha jugoslovenske kinematografije znatno bolje su prolazili romani s tematikom iz Drugog svetskog rata, pa su neki pretvarani u filmski scenario svega nekoliko godina nakon što bi bili objavljeni, na primer Daleko je sunce Dobrice Ćosića, Ne okreći se, sine Arsena Diklića, Pesma Oskara Daviča, Lelejska gora i Hajka Mihaila Lalića, Tren Antonija Isakovića. Za života Branka Ćopića ekranizovani su Doživljaji Nikoletine Bursaća i Orlovi rano lete, a nekoliko godina nakon piščeve tragične smrti ekranizovan je i Gluvi barut.
Filmske verzije svojih romana doživeli su i pisci Bora Ćosić (Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji), Meša Selimović (Derviš i smrt), Dragoslav Mihailović (Petrijin venac), Dobrilo Nenadić (Dorotej), Momo Kapor (Una), na neki način i Borislav Pekić, premda je roman Vreme čuda korenito izmenjen za potrebe filma.
Ima i slučajeva kad je filmska verzija potpuno zasenila knjigu, pa većina gledalaca i ne zna da postoji roman sa identičnim naslovom i radnjom. Ponekad se desi da tek film doprinese popularizaciji romana, pa bi se tada s pravom moglo reći: bio je prvo film, pa roman. (U tom pogledu srpska kultura nije nikakav izuzetak, setimo se samo američkog „Borilačkog kluba“.)
Romani Milovana Vitezovića Lajanje na zvezde i Šešir profesora Koste Vujića jesu bili bestseleri u svoje vreme, ali sigurno ne bi iznova privukli pažnju publike da ih Zdravko Šotra nije putem filmskog platna približio novim generacijama.
I kontroverzni film Braća po materi režirao je svestrani Šotra, ali malo ko zna da je potresna priča ispričana najpre u romanu Jovana Radulovića. Takođe bi i naslov Ubistvo s predumišljajem pre bio asocijacija na film Gorčina Stojanovića nego na roman Slobodana Selenića, pisca kojeg prvenstveno pamtimo po romanima Prijatelji i Očevi i oci. Najzad, i za čuveni Salaš u Malom Ritu reditelja Branka Bauera nije mnogo poznato da je zasnovan na knjizi Arsena Diklića.
Kad se spomene ime Siniše Pavića, verovatno će svima prvo pasti na pamet popularne televizijske serije, a ne film Višnja na Tašmajdanu, snimljen na osnovu Pavićevog romana. Pavić je takođe napisao i roman Vrući vetar, iz koga će proizići film Avanture Borivoja Šurdilovića i serija Vruć vetar.
Svako zna za serijal Lude godine (ili Žikina dinastija), ali zar bi iko pomislio da je prvi od deset filmova, koji upravo i nosi naslov Lude godine – snimljen prema ljubavnom vikend romanu! Još 1973. hrvatski književnik Tomislav Hetig objavio je istoimeni roman ne sluteći da će se tinejdžerska priča tokom naredne decenije postepeno pretvoriti u urnebesnu komediju namenjenu najširim masama gledalaca.
Danas se domaća kinematografija možda i ne oslanja dovoljno na savremenu književnost, ali bilo bi preterano očekivati da se svaki roman nađe na filmskom platnu odmah nakon što se pojavi (kao što je to u svetu, na primer, slučaj sa knjigama Džoane Rouling i Dena Brauna). Ipak je i kod nas poslednjih godina bilo takvih ekranizacija, pomenimo filmove Agi i Ema i Princ od papira, nastale na osnovu dečjih romana Igora Kolarova i Vladislave Vojnović, kao i dugo očekivani Top je bio vreo prema romanu Vladimira Kecmanovića.
I kao što je nekada prvi domaći film u boji bio adaptacija knjige, pogodilo se da to bude i prvi srpski film u 3D tehnologiji – Peti leptir reditelja Milorada Milinkovića snimljen je na osnovu romana Uroša Petrovića.
Može se prigovoriti da scenaristi nisu dovoljno iskoristili romane starijeg perioda, jer na veliko platno još uvek nisu preneseni Večiti mladoženja, Gorski car, Hajduk Stanko, Čedomir Ilić, Hajduci, Srpska trilogija, ali ponekad treba sačekati pravi momenat i ne žuriti po svaku cenu, što je znatno bolje nego da nam omiljeni roman bude upropašćen lošom ekranizacijom, svejedno da li niskobudžetnom ili komercijalnom.
Nije ni svaki roman zahvalan za adaptaciju, ali opet sa druge strane treba imati u vidu da ponekad upravo film bude najbolja reklama knjige. Rekli smo već da u tom slučaju može gledaocima delovati kao da je prvo snimljen film pa tek onda napisan roman, ali i to se, bar jedanput, zaista dogodilo! Dušan Kovačević napisao je najpre scenario za film Underground Emira Kusturice, da bi tek kasnije od toga načinio roman pod naslovom Bila jednom jedna zemlja. I to je moguće kad jedna književnost ima majstora paradoksa!
Autor: Dušan Milijić
Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.