Šta bi se desilo kada biste se izgubili u najvećoj biblioteci na svetu? Da li biste našli izlaz, ne znam, ali sigurno znam da biste među gomilama knjiga pronašli deo sebe. Možda baš ono dete koje ste davnih dana zajedno sa knjigom o Petru Panu odložili na policu. Kako biste se osećali da ponovo zakoračite u svet mašte, čitajući knjigu čiji listovi mirišu na sećanja iz detinjstva? Gradeći svoju malu Nedođiju, drugačiju od one opisane u knjizi. Drugačiju, zato što mi tako želimo. To se desi sa čitanjem svake knjige, stvaramo nešto novo. U tom trenutku svaki čitalac je umetnik, a knjiga posrednik između našeg i piščevog stvaranja.
Dakle, i čitanje je u neku ruku vrsta umetnosti, može se reći posebna vrsta, sama za sebe, tako slobodna, bez određenih formi koje pisci moraju da ispune pri pisanju romana, priče ili pesme. Čitanjem nastaje za nas neprocenjivo delo, koje sebično uplićemo u svoje snove, i jednim delom predstavljajući ga na javi. Ne može se tačno odrediti koji deo je bitniji, ali oba su veoma značajna za nas. Deo koji nam je ostao u snovima čuva ono dete koje nestaje kada ga ne hranimo maštanjem, a deo na javi prikazuje sliku zrelog čoveka sa lepim manirima, i trudi se da na svoj način promeni svet u kome živimo, ili makar da promeni nas na bolje.
Isto se dešava i dok pišemo, mi odlučujemo da li ćemo podeliti svoje misli i osećanja sa potpunim strancima. Uslišiti njihove želje i svaki kraj učiniti srećnim. Šta ako svet gledamo budni, skroz otvorenih i bistrih očiju, a ne u pidžami sa zamračenim prozorima, gubi se i sama pomisao na srećan kraj. Ispuniti želje čitaoca i napraviti bajku od svake priče ili održati obećanje dato sebi da ćete raditi ono što volite na svoj način. Onda nakon dugog dvoumljenja ostavite knjigu nedovršenu. Ostajući dosledni sebi i ne izdajući čitaoce.
Mala anegdota – Šta mi se desilo dok sam čitala Damu s kamelijama je nešto potpuno neshvatljivo i očaravajuće. Moje misli su se borile sa činjenicom da je Margaret još na početku knjige mrtva. Nadajući se čitanjem svake sledeće strane, očekivala sam da će se desiti nešto lepo i srećan kraj. Moja optimistična razmišljanja nisu nestala ni nakon završenog čitanja knjige, kao ni misli o tome šta bi se desilo sa Margaretom i Armandom da su živeli u istom svetu, da nisu bili toliko različiti. To je pravi dokaz da knjigu doživljavamo iznova i iznova nakon što je pročitamo i možda posle nekoliko godina kada joj se opet vratimo završimo je na drugi način i shvatimo da je ipak moralo da se desi kao što je napisano.
Zapravo, takva borba misli čitalaca sa već napisanim krajem je borba deteta i borba odraslog čoveka. Kome ćemo dopustiti da pobedi i kad? Zato se uvek treba vratiti pročitanoj knjizi, tada ćete videti koliko ste se promenili. Veruj mi, iako misliš da si izgubio/la neki delić sebe, nisi, taj deo je tu, u tebi, samo treba skinuti prašinu sa te knjige. Hese je u svom Stepskom vuku ubedio svog lika da, bez obzira što je u pedesetim godinama, još uvek u sebi ima osobine mladića samo su vremenom potisnute i potrebno je da još jednom pročita svoje beleške kako bi to shvatio.
Raj za svakog zaljubljenika u lepu reč je Sajam knjiga, beg od stvarnosti, pronalazak sebe ili razgovor sa autorom dela koje smo čitali. Možda čak i čudesno pisanje „Šta je pisac hteo da kaže?“ Da li će odgovorom na ovo pitanje srušiti našu sliku knjige ili će dodati nekoliko divnih detalja na imaginarnom pejzažu. Nakon završenog Sajma vrati se kući sa zalihama knjiga za celu godinu, čije će čitanje biti završeno, nadajmo se, do sledećeg Sajma. I tako upadamo u začarani krug reči, lepih misli... Pejzaž se menja i ponovo od nas čini umetnike. Nemoj prestati sa čitanjem, jer umetnika ne treba nikad ograničavati.
Autorka: Dijana Kovačević
Fofografija preuzeta sa sajta Hutui6.