Dragan Hamović, urednik programa ovogodišnjeg Sajma knjiga, izjavio je da su jubileji neophodna sredstva kulture pamćenja, na čiji se značaj danas toliko ukazuje; da se time protok vremena dovodi u sagledive okvire, a da mi sagledamo svoje mesto i domete prethodnika u tome trajanju. Upravo su jedan takav događaj juče u 12 časova, u sali „Ivo Andrić“ 61. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, obeležili i profesori Filološkog fakulteta u Beogradu, kroz predavanje zvano – „Šekspir, Servantes i evropska književnost danas“.
Predavanje je bilo posvećeno jubileju, tačnije četristogodišnjici smrti Vilijama Šekspira i Migela de Servantesa. Učestvovali su dr Jasna Stojanović, sa iberijske katedre Filološkog fakulteta u Beogradu, dr Zorica Bečanović-Nikolić, sa katedre za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu, dr Aleksandar Jerkov, direktor Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ i vanredni profesor katedre srpska književnost sa južnoslovenskim književnostima Filološkog fakulteta u Beogradu, a moderator samog predavanja i razgovora na ovu temu bila je Mina Đurić.
Razgovor na ovu temu, započela je dr Zorica Bečanović-Nikolić, pričajući da se o samom Šekspiru smatra da postoji napisano nebrojeno mnogo studija na različite tematike (čak su i neke sesije o Šekspiru na Istoku priložene u vidu manga stripova!). Često se u studijama spominje i Servantes, kao pisac koji piše veoma sličnim stilom kao i sam Šekspir; čak se u poslednje vreme priča i o takozvanoj teoriji zavere, koja govori da nisu postojali ni Šekspir, ni Servantes, već da iza svih tih dela stoji katalonski autor. Smatra se da je između dva pisca postojao i susret u Valjadolidu, o čemu više govori komedija Migel i Vilijam.
Sigurno je da su i jedan i drugi pisac pisali u jednom periodu destabilizovanih vrednosti, što pokazuju dva primera: sama tema viteških romana kao i često spominjanje i provlačenje novca kroz delo i njegovu tematiku. Oni to iznose kroz ironiju i humor i predstavljaju svima jedan svet iz različitih perspektiva; jedan drugog nadopunjuju. Dolazilo je i do čestog preuzimanja motiva. Ono po čemu je Servantes bio u prednosti u odnosu na Šekspira jeste to što je umeo da osmisli originalan zaplet.
Dr Jasna Stojanović nas je detaljnije uputila u život samog Servantesa, da bismo lakše razumeli njegov opus. Migel de Servantes pripada zlatnom dobu Španije (Siglo de oro ili edad de oro), tj. periodu koji se odnosi na kulturu Španije 16. i 17. veka. Proveo je poprilično zanimljiv život, od toga da je bio vojnik i da je ranjen u bici kod Lepanta, preko toga da je bio zatočen u Alžiru od strane gusara (i da je 4 puta pokušao da pobegne!), do toga da je tek na kraju svoga života, tačnije od 1605. do 1616. počeo da piše. Njegov portret zapravo nemamo, dok možemo samo ga zamislimo kroz njegove sopstvene opise: „vesele oči“, „samo 6 zuba“, „ne baš lakog koraka“. Živeo je, da tako kažem, u nekom svom viđenju sveta i ispravnih vrednosti, a mnoge životne okolnosti su takođe uticale na stvaranje njegovog stila i dela, što se može prikazati kroz citat iz njegovog dela Don Kihot:
„Sloboda , Sančo, jedan je od najdragocenijih darova koje su nebesa dala ljudima... jer obaveze zbog zahvalnosti na primljenim dobročinstvima i milostima, okovi su, koji ne daju duši slobodnog maha.“
Kao zaključak svega, dr Jerkov je pokušao da nam ukaže na vezu srpske i evropske književnosti. Naime, sama evropska književnost je srpskoj bila osnovni temelj. On pominje termin Balkanski Hamlet, poredi susret Servantesa i Šekspira sa delom Miloša Crnjanskog – Dnevnik o Čarnojeviću i ukazuje na neraskidivu vezu ova dva velika pisca, naših književnika i proizvoda njihovog delovanja.
Autorka teksta i fotografije: Milana Veljko