Koliko god u redovima koji slede ima negativnosti i pesimizma, trudio sam se da iz toga izvučem jedan pozitivan zaključak koji bi mladima mogao biti putokaz ne bi li spoznali sebe, svet koji ih okružuje, kao i ljude na koje se ugledaju mada toga često nisu svesni.
Kad i sami budu shvatili ko su im heroji, biće im lakše da pronađu svoj put, bar ja tako mislim.
Koji su to ljudi danas heroji mladim generacijama?
Nekada je na ovo pitanje bilo lakše odgovoriti, čak su se mogli i nabrojiti idoli mladih generacija, jer je izbor za potencijalne heroje bio uži, a bilo je i mnogo manje medija koji su svesno ili nesvesno nametali uzore.
Škola i televizija bile su tada jedine institucije koje su stvarale idole i prezentovale ih novim pokolenjima. Škola je uglavnom ukazivala na istaknuta imena iz istorije, umetnosti i nauke, a televizija i uopšte popularna kultura su kao heroje nametale sportiste, glumce, pevače, novinare...
Možda treba praviti razliku između pojmova idol, uzor, heroj. Ako nam je neko uzor, onda to ne znači samo da je on postigao nešto u životu, nego da i mi sami težimo takvom uspehu, ugledajući se sve vreme na onoga ko je pre nas utabao staze do cilja. Uglavnom za uzore biramo uspešne ljude iz onih oblasti i profesija za koje smo ne samo zainteresovani, nego već i činimo nešto na ostvarenju svojih snova. Ako nam je uzor fudbaler, onda nam je verovatno želja da jednog dana ostvarimo blistavu fudbalsku karijeru; ako nam je uzor pisac, onda nam je cilj da jednog dana i mi steknemo svetsku književnu slavu.
Svejedno da li ćemo u tom snu istrajati ili nećemo, svejedno da li ćemo se posle okrenuti na neku drugu stranu – ako smo ipak u tom trenutku maštali da u životu uspemo onako kako je uspeo naš idol, onda nam je taj idol ustvari uzor i putokaz.
Heroji su oduvek smatrani nedostižnima, oni su bili neko sa kojim želimo da se identifikujemo, ali nam je od samog početka jasno da nikada nećemo postati takvi pa koliko god se trudili.
Na primer, u starim mitologijama heroji su posedovali natprirodnu snagu i hvatali se ukoštac čak i sa bogovima. Svako bi, naravno, voleo da poseduje takvu snagu i hrabrost, ali pošto je već na prvom koraku jasno da je ta priča izmišljena i sama po sebi fantastična, onda ti junaci ostaju samo predmet obožavanja, a ne putokaz do cilja koji smo zacrtali. To ih je, zapravo, i činilo herojima, što jedino možemo da im se divimo, sve vreme znajući koliko je besmisleno uopšte pokušavati da budemo kao oni.
Sa te strane gledano, u neka ranija vremena, kad je televizija bila vodeći medij za stvaranje uzora, i sami ti uzori ustvari su za šire mase bili nedostižni heroji, često posmatrani kao neka polubožanstva samim tim što su dospela na mali ekran i što se time razlikuju od običnih gledalaca „smrtnika“.
Ipak, kad se danas kaže heroj, uglavnom se to poistovećuje sa pojmovima idol i uzor, jer u vremenu interneta i društvenih mreža teško bi bilo zamisliti da neko ima heroja kome se samo divi bez pokušaja da dostigne njegov uspeh i slavu, tako da su se i heroji, slobodno se može reći, spustili na nivo uzora. Došlo je vreme kad svako može da ima svojih pet minuta slave, kad u lica sa televizije ne gledamo kao u božanstva, kad prema političarima ne osećamo strahopoštovanje, kad nam je svima jasno da, koliko sutra, možemo i mi postati popularne zvezde samo ako se prijavimo za neko od tolikih takmičenja.
Dakle, pravih heroja kao da više i nema ili se to čini samo na prvi pogled?
Kad bismo sproveli anketu među građanima i građankama i pitali ih ko bi danas trebalo da bude uzor mladima, sigurno bi većina rekla da je to Novak Đoković.
Jedno vreme je Đoković zaista i bio uzor, tenis je preko noći postao najpopularniji sport, svako je želeo da postane novi Đoković. Međutim, kako je vreme prolazilo, valjda je svako uvideo koliko treba truda, rada, volje i odricanja da bi se postigao i stoti, možda i hiljaditi deo Đokovićevog uspeha. Gotovo da niko nije imao snage, svi su odustali i odbacili tenis kao neki hobi koji se ionako napušta da bi se, u skladu sa godinama, zamenio nekim drugim hobijem. U tom pogledu, Đoković bi i bio heroj, jer se zaista pokazao kao nedostižan, ali heroji bi bili i svi drugi koji su u svom poslu uspeli zato što su bili uporni i time se istakli iznad hiljada drugih koji su mislili da se do slave, novca i sreće stiže prečicama.
Što se tiče nacionalne televizije, koja je čak i pored komercijalnih televizija i društvenih mreža ipak ostala moćan medij, primećujemo pozitivan korak što se kao savremeni heroji predstavljaju i „obični“ ljudi koji su svoj podvig dokazali požrtvovanjem u datom trenutku, često rizikujući i sopstveni život. Televizija pokušava da kao idole, pored sportista, predstavi i mlade naučnike, a i brojni kvizovi nam mogu biti pouka da se do uspeha itekako može doći samo sopstvenim znanjem, a bez nekih stranputica.
Tu su, međutim, i one televizije koje dojučerašnjim običnim gledaocima nude pet minuta slave preko fenomena zvanog reality show. Teško bi se moglo reći da učesnici ovakvih emisija mogu biti nekome heroji sami po sebi, ali treba računati i na naivnost mladih (ne u negativnom smislu) koji zaista misle da se do novca i slave može doći prečicama – upravo bi im to mogle omogućiti dotične emisije, pa koliko god se na sve strane kritikovale takve pojave u društvu, ne može se reći da su bez uticaja, s tim što toga nisu svesni čak ni oni koji su tom uticaju podlegli.
I društvene mreže odavno su sredstvo za stvaranje heroja kojih na prvi pogled nismo ni svesni. Mnoge internet stranice svoju su slavu stekle svakodnevnom satirom i ironičnom kritikom društvene i političke stvarnosti. A onda se desi da najpopularniji i najuspešniji (i na društvenoj i na političkoj sceni) budu oni koji se na internetu redovno izvrću ruglu! To onda znači da je toliko ismevanje dovelo do toga da upravo predmet ismevanja postane pravi heroj, jer koliko god on bio na tapetu društvenih mreža, on je opet tu, svi znaju za njega, popularan je, pa makar i kao negativac!
Ne postoji loš rejting – to je objašnjenje za sve!
Političar/ka, sportista/kinja, umetnik/ca, naučnik/ca, novinar/ka – da li ga/je volimo ili ne, svejedno je, svi su oni heroji, jer za njih se zna, uspešni su samim tim što se o njima govori, nebitno u kom kontenstu i na koji način, pa je mnogo onih koji bi rado bili na njihovom mestu.
A baš zato što su takve javne ličnosti još uvek nedostižne – mada svima deluje kao da su nam nadohvat ruke ako smo ih ismejali lascivnim komentarom – one jesu neka vrsta heroja. Malo je onih koji će to priznati, ali jesu im uzori upravo oni na čiji račun svakodnevno pričaju viceve i preko društvenih mreža podižu virtuelne revolucije. To je ono što je najopasnije: mladi danas nisu ni svesni ko su im heroji!
Zabrinjavajuće je i to što, kad i nekog uspešnog smatramo svojim herojem, uglavnom nije zbog toga što je dotična ličnost obrazovana i srećna, nego zato što je bogata i poznata širim masama. Pogodilo se da dva razloga za obožavanje heroja budu tako dijametralna a tako banalna i slična. Bogatstvo je praktična strana, a popularnost apstraktna, ali ni jedan od ta dva razloga nije čiste duhovne prirode, jer prvi zadovoljava materijalne potrebe, dok drugi zadovoljava sopstveni ego, a zaboravlja se da sve to uglavnom kratko traje, pogotovu danas, kad svako ima mogućnost za pet minuta slave, ali ta slava bukvalno toliko i traje, a onda dolazi neko drugi sa svojih pet minuta...
Uprkos svemu, verujem da ima nade i da će pravi heroji opet isplivati na površinu.
Na kraju krajeva, ne možemo bez uzora i heroja, jer kako bismo mogli sebi da postavimo više ciljeve ako ne postoji neko čiji bismo primer sledili?
Autor: Dušan Milijić
Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.