Većina ljudi sebe nazivaju ljubiteljima životinja.
To ih i navodi da u svoje domove primaju kučiće, mačiće, ptice, kornjačice i da na taj način ljubimci postanu članovi porodice. Međutim, ukoliko kod vlasnika ljubimaca ne postoji nijedan motiv više od toga što im je životinja odokativno simpatična, nastaje problem.
Nažalost, često se dešava da kad kuče ili mače malo odraste i više nije tako slatko i umiljato kao što je bilo kao mladunče, vlasnici je/ga prosto – izbace na ulicu.
Po meni, to je jedna od najnehumanijih i najokrutnijih stvari koje čovek može da uradi. To se, verovatno, toliko često dešava, jer su životinje relativno nezaštićena kategorija i ne postoji nikakav način da ih zaštiti neka državna institucija od bilo kakvog nehumanog tretmana! Svaka inicijativa tog tipa kod nas nailazi na podsmeh i ostaje na tome. Krivični zakonik RS poznaje krivično delo ubijanja i zlostavljanja životinja, ali u praksi ne izgleda kao da se to zaista i kažnjava kako je propisano, osim ako se ne radi o drastičnim slučajevima. Što je najgore, diskutabilno je da li se reaguje i tada.
Jednostavno, dok god ne bude postojao posebno organizovan vid zaštite životinja na državnom nivou, o pravoj zaštiti životinja kod nas nema ni govora.
Srećom, postoje azili, koji se najčešće otvaraju pod inicijativnom raznih organizacija i udruženja za zaštitu životinja. Svako ko je voljan i spreman da se revnosno brine o svom ljubimcu, može da ga preuzme odatle. Svaki ljubitelj životinja, nebitno da li je svog ljubimca kupio ili udomio, u suštini koncept udomljavanja odobrava – jer pre svega, činite dobro delo i to potpuno besplatno!
Naravno, bitno je rešiti se predrasuda koje se tiču udomljavanja životinja. Psi (koji najčešće i borave u azilima) ili mačke koje ćete udomiti iz azila nemaju nikakvu „grešku“. Oni su, po pravilu, vakcinisani, čipovani i zdravi. Naravno, ako neko želi da udomi određenu pasminu koje u azilima nema, može uvek da kupi. To se najčešće dešava ukoliko ljudi žele tu određenu pasminu, da bi njenog pripadnika/cu vodili na izložbe, takmičenja ili se bavili uzgojem. To nije za osudu, dok god se brinete o svom ljubimcu kako dolikuje.
Međutim, na nekoj moralnoj lestvici, koja bi poslužila kao kriterijum kod ovakvih dilema, takvi razlozi ne treba da budu među prvima. Lepši je osećaj znati da ste udomili kuče ili mače koje je zdravo i pravo, i čija je jedina nevolja što se našlo u pogrešnim rukama neodgovornih ljudi.
Povrh svega, za koju god opciju da se odlučiš, to nije pitanje svih pitanja kad se radi o tvom potencijalnom ljubimcu. Valja imati prvenstveno na umu da se ovde radi o živom biću, koje zbog tvoje dobre, odnosno loše volje, može ili da živi dostojno, ili da pati. Zato, treba dobro razmisliti, da ne bi posle kupovine ili udomljenja imali problema i ti, i tvoj ljubimac.
Dobro razmisli da li se svi članovi tvoje porodice slažu sa odlukom o dolasku novog člana; da li ćete imati finansijska sredstva za pravilnu ishranu i negu, redovne vakcinacije i interventne posete veterinaru; hoćete li moći tokom čitavog životnog veka vašeg ljubimca izdvajati vremena da ga izvodite u šetnje; da li vaše dvorište odgovara prosečnoj potrebi jednog psa za slobodnim prostorom; da li se vaše komšije slažu sa vašom odlukom o vašem udomljavanju psa (jer problemi koji nastaju sa komšijama često mogu dovesti i do trovanja pasa) i slično.
Stavke na koje treba obratiti pažnju zaista je mnogo, ali to nije razlog da se nekoj životinji ne pruži krov nad glavom, u skladu sa njenim potrebama i tvojim uslovima.
Naravno, za nijansu humaniji razlog jeste udomiti iz azila ili udomiti sa ulice, ali nije presudno.
Jedino što je presudno je da se o svom ljubimcu brineš kako dolikuje!
Autorka: Tijana Papović
Fotografija preuzeta sa FB stranice Udruženje Beta Beograd