Ali, u svoj toj gužvi i oživljavanju lepih trenutaka ne stignem da ih pitam zašto su otišli.
Ko je kriv za ovo ćutanje među nama? Korak po korak, sećanje za sećanjem i širok osmeh, o kako je lepo vratiti se na početak i posmatrati šta će se dalje zbiti iako znaš kraj. I ne čujem odgovor, slike se ređaju jedna za drugom i priče prepričavaju.
Haos u mojoj glavi, suze u očima, drhtim i samo da ne prestaje, da traje što duže, ovo putovanje u prošlost. I osećam se kao marioneta.
Ovo nisam ja. Šta se dešava?
Opet neko drugi vuče konce, tako jako da gubim tlo pod nogama. I čekam tren kada će konci popustiti, da uradim ono što nisam, kad je trebalo. Znam, to se neće desiti. Ostajem da lebdim nad osobama i stvarima kao oblačak koji se sprema da natopi sećanja kišom.
Sećanja na prijatelje koji su odlučili da svoju stolicu prepuste drugima, ispali su iz igre i pre nego što je pesma stala. Zvuci pesme još uvek se čuju, igri nikad kraja, a na stolicama se smenjuju lica. I zaborave po deo sebe, deo sećanja koje mi ostaje, možda i po neku maramicu, da obrišem suze kad ih se setim.
Pokupim ono što mi ostave i čuvam, svaki osmeh, zagrljaj, prvi i poslednji susret, čak i po neku svađu. Sve je to deo moje prošlosti, i stalno putujem nazad. I lažem sebe, još samo ovaj put da oživim trenutke, još samo jednom sve da zagrlim i kažem da se ne ljutim što su otišli i da mi je drago što su mi podarili bezbroj lepih trenutaka.
Sa onima koji su i dalje tu je lakše, njih mogu da zagrlim i kažem: „sećaš li se.“ i dobijem potvrdan odgovor: „Da, da, kako to da zaboravim.“
Kažu, ne živimo od prošlosti.
Zašto ti pogled beži iza dok koračaš napred, ali kako da se ne setim, kako sebe da zaboravim?
Trenutak koji je učinio da budem to što sam danas. Svi su oni dragoceni, kada su u pitanju oni teški, setim ih se i veselo kažem „Prošlo je“, uspela sam, prebrodila sam ih i bude mi drago što su se i oni našli u ovoj gužvi trenutaka, gde se svaki sa svakim utrkuje da me iznenadi, vrati u neka doba.
Ne, ne dam svoju prošlost, ne dam da padne u zaborav!
I dovoljan je samo jedan trenutak da se vratim u prošlost. Jedan trenutak, jedan delić naše večnosti, dovoljan je za sreću. Trenutak kad zakoračim u svoju prošlost, kada povratim svaki zaboravljeni dan, svako sećanje i svakog prijatelja.
Trenutak je kraći od sekunde, a duži od sata. Može da prestane, ali ne može da nestane. I uvek se iznova rađa, isti osećaj koji sam imala, tad kad ga se ponovo setim.
Autorka: Dijana Kovačević