Koliko često film o nekom piscu zapravo napiše taj isti pisac? Barbet Šreder je imao tu priliku da napravi film o priči jednog pesnika, pripovedača, romanopisca; o jednom od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (beat generation) – o Čarlsu Bukovskom.
Naime, Henri Činaski (alter-ego Čarlsa Bukovskog - Miki Rurk) u filmu Barska mušica (Barfly) igra ulogu jednog pisca, alkoholičara, izgubljenog u svom tom „sjaju i glamuru“ Los Anđelesa, po starim, propalim barovima, iznajmljenim stanovima koji zaudaraju ne samo na oronulo i propalo, već i na alkohol, usamljenost i besparicu. Sve prijatelje koje ima stekao je u baru u koji ide, iako na kraju večeri ili na samom početku novog dana završi u obračunu sa barmenom Edijem (Frenk Stalone) u kome zapravo vidi sve ono u čemu se on nikada nije ostvario. Edi je uvek bio šarmantan, uspeo je da prigrabi žene, znao je da sa njima barata sa rečima, što nikada nije ni bio Henrijev cilj. On je sa svojim rečima itekako znao da upravlja, što pokazuje njegova kasnija ponuda za posao, tačnije, za izdavnje njegovih dela.
Jedne noći, kada odlazi u drugi bar, upoznaje se sa Vandom Vilkoks (Fej Danavej), sa kojom započinje romansu sa viskijem sa vodom, da bi potom trčao kroz polje kukuruza bežeći od policije. Vanda, koja je ista ili pak slična Henriju, voli piće, uradila bi sve da dobije jedno i ne želi da se zaljubi, ne želi da zavoli. Na tu njenu konstataciju, Henri odgovara – „Ne brini se. Mene još niko nije voleo“.
Stvari počinju da se komplikuju i menjaju kada Henri dobije ponudu za objavljivanje njegovih radova. On tvrdi da pisati u lepom, mirnom, idealnom okruženju znači ne pisati ništa. Za samu inspiraciju njemu je potrebno nešto što je „prljavo“, drugačije, neka nepredvidiva stvarnost, ustajanje i prvi gutljaj viskija ili pak bučne komšije vrata pored. Njemu je potrebna neka nezaustavljiva sila, nove informacije, nove vetrenjače sa kojima će da se bori i koje će pokušavati da pobedi.
Iz svega toga, mi možemo da zaključimo kakav je život Čarlsa Bukovskog bio.
On je, naime, rođen u Nemačkoj 1920, a 1922. se seli u Los Anđeles u kome će provesti najveći deo svog života. Odrastavši uz ekonomsku depresiju između dva svetska rata, sa ocem koji je često ostajao bez posla, preživljavao je raznorazna maltretiranja i batinanja od istog. Tim načinom života, posvetio se knjizi, ali i alkoholu. Želja da postane pisac ga je nagonila na to da upiše gradski koledž u Los Anđelesu i tamo započne kurseve novinarstva i književnosti, no posle jedne burne svađe sa ocem, on odlazi od kuće.
Ne želevši da se priključi vojsci, počeo je da u ratnim godinama radi raznorazne sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. Pokušao je da Njujork načini „svojim gradom“, da u njemu započne zvanično da piše i da živi isključivo od toga, no ubrzo se razočaran vraća u Njujork.
Kada je upoznao Dženet, deset godina stariju ženu, započinje njegov period preteranog alkoholisanja, odustajanja od reči i potraga za besmislenim poslovima, samo da bi preživeo. Potom, prekida svoju vezu sa Dženet, koja posle par godina umire prevelike doze alkohola. Opet se ženi, ovaj put za Barbaru Frej, koja je bogata vlasnica časopisa Arlekin u kome i on objavljuje par svojih pesama. Svoj roman, Post Office, posvećuje dvanaestogodišnjem radu u pošti, dok mu je to ujedno i prvi roman. Prvu zbirku priča objaviće 1966. godine, a zatim sledi objavljivanje i dve zbirke pesama 1968. i 1969. godine. Tokom tog perioda Bukovski je u vezi sa Frensis Din sa kojom dobija ćerku Marinu. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima i počinje da zadobija čitalačku publiku. Tek što je dobio određenu mesečnu naknadu za svoje pisanje, ostavlja život „iz pošte“ iza sebe.
Nastavlja da piše i postaje prepoznatljiv „andergraund“ pisac, međutim tek prikazivanjem dokumentarnog filma „Bukovski“ Tejlora Hačforda, on postaje poznat širom svreta. Kada se oženi sa Lindom Li Bejli, vlanicom restorana zdrave hrane 25 godina mlađom od njega, bira mirniji tok svoga života – počinje da živi u kući, da vozi automobil, da sluša klasičnu muziku, da i dalje piše; da piše scenario za filmove o njemu, da se druži sa raznim glumcima, a čak mu je i grupa U2 posvetila koncert!
I dan danas, mi njemu i njegovom delu na nekakav način odajemo počast – da li se grabimo za primerak njegovog dela na Sajmu knjiga, da li gledamo iznova i iznova filmove o njemu, da li se nekada postavimo kao Čarls ili pak Henri, pa i uradimo nešto krajnje neobično, vredno priče ili pak zapišemo nešto što će biti vredno čitanja.
Ali, na kraju dana, svi poludimo – jer nismo stvoreni da vodimo užasne živote.
"Neki ljudi nikada ne polude. Kakve zaista užasne živote oni vode.“
Autorka: Milana Veljko
Fotografija preuzeta sa sajta Eskipaper.
