Iako mi je ovaj letnji raspust bio najproduktivniji u celih, sada već 12 godini školovanja, izdvojila sam vreme i novac da odem u Francusku u Viši kod prijateljice An.
Rezervisala sam karte, spakovala kofere i ruku pod ruku sa dečkom pošla na autobusku. Kada su putovanja u pitanju uvek biram autobus ili voz, svakako je veća avantura nego provesti sate čekajući po aerodromima. Što zbog predela koje vidite, vazduha koji osetite pa makar to bilo na pauzi u nekoj zabiti, a i zbog mnogo ljudi koje upoznate.
Bilo kako bilo, izljubili smo se sa matorcima, zauzeli mesta u autobusu i krenuli uveče. Desno od nas je sedeo klinac koji je već repetirao plastični pištolj i plišanog medu da ga čuvaju dok spava. Iza nas je sedeo neki deda koji je neprestano pričao sam sa sobom i već smo pomislili kako možda baš i nije bilo najpametnije izabrati putovanje autobusom. Međutim, posle nekog vremena sve je postalo presmešno. Klinac je počeo da se druži sa nama i da nas uči kako se pravi old school pucaljka, a deda je napokon zaspao.
Išli smo preko Hrvatske, Slovenije, pa onda Italije... Hrvatsku i Sloveniju smo prošli po mrklom mraku i nismo videli mnogo. Ali u Italiju smo stigli kada je već svanulo. Njihova zemlja se ne može opisati rečima. Iako nam se toliko spavalo da smo jedva gledali na oči nismo mogli da se odvojimo od prozora posmatrajući. Sela izgledaju toliko uredno i održavano, bukvalno poželite da izađete iz autobusa i nastavite pešaka. Jedan od najvećih doživljaja su bili Alpi i ogroman tunel koji graniči Italiju i Francusku. Tunel Mon Blan, koji prolazi kroz Alpe, dugačak je 11,7km. Ušli smo u Francusku i zaspali iste sekunde kada je Mon Blan nestao iz vidika.
Stigli smo u Lion predveče izmoreni. I kao za inat mom preogromnom koferu se zaglavila ručka, a devojka koja je trebalo da nas pokupi nije mogla da dođe zbog posla. Iako sam u Francuskoj bila do sad četiri puta njihov jezik zaista nikad nisam naučila, a oni isto tako zaista ne vole kada čuju engleski. To mi nikad neće biti jasno. Čak i od mlađih ljudi retko ko da zna da kaže nešto na engleskom. Srećom imali smo mapu i sa dosta strpljenja krenuli smo pešaka do stana u kojem je trebalo da prenoćimo pre odlaska u Viši. Trebalo nam je sto godina dok se nismo snašli i sporazumeli sa nekim. Čuli smo afričku muziku i osetili miris jake hrane, i sad već na ivici nervnog sloma bili smo spremni da pobacamo kofere i odemo da vidimo tu divotu. Međutim stan je bio iza ćoška gde nas je sačekala ona ista devojka koja je trebalo da dođe po nas. Na nekom tarzanskom engleskom smo se sporazumeli, presvukli i vratili do muzike i hrane. Ispostavilo se da je u baštici nekog urbanog kafića bila živa džež svirka. Bilo je predivno. Ljudi su plesali, pili pivo i jeli iz malih šarenih činija. Sve u svemu bio je to jako lep početak putovanja.
Sutradan smo seli u voz do Višija. Putovanje nije trajalo dugo, ali smo bili preumorni. Stigli smo predveče i našli se sa mojoj prijateljicom. Izljubili se i seli na pivo u najbliži kafić. Pored standardnih priča na temu „kako su tvoji i šta ima”, pričali smo o skorašnjim terorističkim napadima u Francuskoj. Rekla je da su svi uplašeni i da je većina prodavnica zatvorena. Ljudi sa malom decom su se odselili u manja mesta, a da je panika sve veća. Ali da pored svega što se dešava niko nije izgubio volju za životom. Iako su uplašeni, ljudi se i dalje vesele i uživaju. Želeli smo da probamo hranu u svakom mogućem restoranu koji radi i da obiđemo što više okolnih mesta. Indijska, tajlandska, španska hrana, francusko vino i sirevi… Malo je reći da smo uživali. Bilo je naravno i neprijatnih nesporazuma i situacija, ali ko bi pamtio te stvari.
Upoznali smo sjajne mlade ljude, ali i starije. Zapravo najviše smo se družili sa jednim Alžircem koji je mogao oboma da nam bude tata. Sa njim smo obišli svašta, od Burger Kinga pa do susednog grada Clermont Feranda. U Clermontu se nalazi ogromna katedrala izgrađena od crnog kamena magme. Molim vas, da bar izguglate jer ja rečima ne umem da objasnim koliko je predivno. Od ogromnih orgulja iznad vrata, pa sve do vitraža. Azis, taj isti čovek, vodio nas je čak i do pekare u kojoj radi, sve uz pratnju njegove omiljene pesme Soldier of love.
An, devojka kod koje smo bili, nas je ugostila bolje nego da smo odseli u hotelu. Upoznala nas je sa njenim prijateljima, sa kojim smo često izlazili. Družili smo se čak i sa njenim mačkom koji se zaista zove Mačka, verovali ili ne. Jedno veče smo šetali i svratili do prodavnice Chez Papa, razmišljali smo naglas da li da uzmemo sladoled. Odlučili smo se ipak da uzmemo samo pivo i kokice za film koji ćemo gledati, kad nam se u jednom trenutku gazda prodavnice obratio na južnjačkom srpskom: „Uzmite klinci i sladoled, sredićemo nešto!” Bili smo oduševljeni. Ispostavilo se da čovek već godinama živi u Francuskoj. Sedeli smo ispred radnje do zatvaranja i ispričali se za tri života. Sve u svemu, više i ne pamtim toliko, samo znam da mi je proletelo i da definitivno želim opet da odem. Ako ne u Francusku, negde dalje.
Putovanja su najbolje znanje i najzdravija duševna hrana koja postoji.
Počnite od svoje zemlje, upoznajte prvo nju. Ali ni za dalje destinacije vam ne treba opravdanje. Put pod noge!
Autorka: Teodora Janković
Autor fotografije je Unsplash.