Danas diplomiram. Poslednji put prolazim kroz masivna staklena vrata, penjem se dugim stepenicama, nikad mi nije bilo teže doći do poslednjeg sprata. Gubim dah, ispravljam odelo i trudim se da zvučim što sigurnije, a zapravo samo što se nisam srušila. Da se razumemo, ne plašim se diplomskog, on je ionako tu više radi formalnosti, mene plaši ono što dolazi posle njega.
Znaš li koliko studenata svake godine završi fakultet? Koliko se namuči u putu, na časovima, koliko neprospavanih noći provede kako bi spremio ispite i završio sve u roku? Da bi došao do te čuvene diplome koja će mu obezbediti bolju budućnost. Mnogo.
Tokom upisa na studije mnogi studenti se odluče za neki studijski program, jer fakultet na kom se nalazi ima dobru biografiju, mnogo nagrada i sličnih preporuka, rukovodeći se time da će osigurati bolju budućnost za sebe. Možda je ta bolja budućnost bila osigurana pre dvadesetak, tridesetak godina ali danas je to mnogo, mnogo teže. Iako većina studenata tokom školovanja sanja da će strpati diplomu u džep, a onda živeti u velikom stanu i raditi posao iz snova, u praksi se pokazalo da većina ostane samo na snu.
Šta se danas smatra luksuzom? Plaćeni računi i hrana? To je ipak minimum koji svako od nas očekuje. Nažalost, zbog nedovoljnih sredstava za samostalan život, većina mladih ostane da živi s roditeljima. Tada se javlja nezadovoljstvo. Šalješ gomilu biografija na konkurse za posao i čekaš, čekaš i čekaš. Odeš na mnogo intervjua, dobiješ nekoliko odbijenica. I to tako ide nekim svojim tokom, a nezadovoljstvo raste.
Ono što svakako verovatno znaš jeste da u svakom poslu traže bar šest meseci do tri godine radnog iskustva. Pomozi sebi tako što ćeš isto da stekneš. Naravno, postavlja se pitanje gde da ga stekneš? Prakse postoje, no ne spreme te baš sve za buduće zanimanje. U školi učiš jedno, na praksi radiš drugo, a u kompaniji treće. Tek tada shvatiš koliko zapravo ne znaš. Mada, to je sasvim okej svi su nekad bili početnici, a i program školovanja bio je drugačiji. Nemoj da očajavaš. Nije sve tako crno. Glavu gore, kreni od malih stvari. Danas vodeće kompanije organizuju programe za mlade lidere gde stičeš jednogodišnje radno iskustvo. Znam, treba biti srećnik pa upasti tamo. Nemoj odmah negativno razmišljati. Uzmi nekoliko dana, nedelju, mesec razmisli u kom pravcu želiš da ide tvoj život. Da li ćeš nastaviti da očajavaš nad svojom sudbinom ili nastaviti da se boriš? Generalno, diploma nije merilo uspeha već trud i rad. Za početak se zadovolji manjim poslom ili platom, ali na mestu gde ti se pružaju mogućnosti za napredak.
Sve ovo mi je nekako poznato, kao da proživljavam déjà vu.
Ali gde sam to već videla? A da, setila sam se - u filmu Post Grad (S diplomom u džepu). Priča govori o Rajden, koja je odlična studentkinja. Kada konačno ima diplomu u džepu, vreme je da ostvari svoj san - pronađe stan u potkrovlju i posao iz snova u najboljoj izdavačkoj kući u gradu. No, kad joj Džesika Bart, inače njen najveći rival s fakulteta, preotme posao, Rajden biva prinuđena da se vrati svojoj porodici. Vraća se tvrdoglavom ocu, koji misli da ume sve sam i koji je vlasnik male radnje s rajsferšlusima i koferima, sa štedljivom majkom, politički nekorektnom bakom i veoma čudnim mlađim bratom i sve većom gomilom odbijenih prijava za posao. Utehu joj pružaju najbolji prijatelj Adam i novi zgodni i zagonetni komšija Dejvid.
Ako ništa drugo, odgledaj ovaj zanimljiv film. Definitivno će ti popraviti raspoloženje, a i shvatićeš da ne proživljavaš samo ti sve to.
Ima nas još.
Autorka: Mima Ryan