Mingl kutak arhiva

Balkanized Love

Balkanized Love

Balkanized Love refers to a situation in which affection, child rearing, sex, lust, cohabitation, family and friendship have all been delinked from each other and reconfigured as affect states, just as individuals and societies have been.

Hiljade i hiljade grafita ulovili su neumorni fotografi od Maribora do Bitole po budžacima, haustorima, podrumima, hodnicima, đubrištima, skladištima...  I objavili ih na FB stranici Mape nevidljivog Balkana.

OKRENI SE, OPET PROPUŠTAŠ SVE

NOČM SE ODRAST

НЕКО ИМА ПАРЕ, А НЕКО ДРУГАРЕ

OKO ZA OKO, PASTA ZA ZOBE

WE ARE ALL THE SAME

УГАСИ СВЕТЛО, УПАЛИ МРАК

Kome treba prevod, neka, ali i ako samo bacimo pogled na nevidljivi Balkan, prvenstveno zapadni Balkan, shvatamo koliko se i dalje dobro razumemo na ovim prostorima, odnosno na prostoru ex-Yu, odnosno...

Više i ne znamo kako da imenujemo prostor na kome obitavamo, ali to nije ništa čudno, jer i dok je postojala, država koja je bila okružena BRIGAMA1 nije bila jasno kulturološki markirana, tim pre što nisu ni bili ozvaničeni „artikulirani pojmovi jugoslavenske popularne kulture koji bi pripomogli definiranju naših identiteta“.2

Sada već daleke 1989. Dubravka Ugrešić i uredništvo zagrebačkog Starta napomenuli su kako pitanje jugoslovenskih identiteta treba istražiti „ne samo zbog svijeta već prvenstveno zbog nas samih“, tim pre što „današnja politička situacija to jasno pokazuje“.3 A onda je politička situacija zaista izbila u prvi plan i toliko bacila senku na „50 godina kulturne povijesti“4 da čak i danas termin Balkanized Love zvuči ironično, paradoksalno, anahrono, otrcano, usiljeno, kad znamo da tu i nema ljubavi nego samo mržnje, zavisti i provociranja.

Međutim, to je ono što svi primećujemo, jer to nam pruža vidljivi Balkan, dok onaj nevidljivi, iako sakriven i stidljiv, ipak omogućuje da se i dalje dobro razumemo, pa čak i onda kad se, uživo ili preko društvenih mreža, prepiremo oko povijesnih činjenica i teritorija - jer kako bismo se i prepirali da se najpre ne razumemo na jezičkom, a onda, kako se čini i na svakom drugom nivou!

Potrebni smo jedni drugima, ne možemo jedni bez drugih koliko god se trudili, jer i za ljubav i za mržnju treba još neko.

Jedno vreme, baš nekako sredinom prve decenije XXI veka, učinilo se da ima nade pomirenju i razumevanju, pa možda i nekom vaspostavljanju jugoslovenskog jedinstvenog prostora, ako ne na političkom, a ono bar na kulturološkom, sportskom, zašto ne i estradnom nivou. Bile su to godine kad je kulminirala jugonostalgija, kako je taj fenomen slikovito nazvala Dubravka Ugrešić. Shvatilo se, valjda, da je Sloveniji ipak i dalje bliža kultura Srbije nego kultura Austrije, a da je Srbiji bliža kultura Hrvatske nego kultura Rumunije, i obrnuto. Makar se to odnosilo samo na popularnu kulturu, u današnje vreme drugo i nije potrebno za učvršćivanje mostova između nacija.

Mnogi su, ipak, pogrešno razumeli i unapred osudili jugonostalgiju kao novi pokušaj stvaranja zemlje koja se tako bolno raspala. A jugonostalgija je sve bila samo ne to, jer jugonostalgičari neretko su bili iskreni rodoljubi i domoljubi u svojim nacijama, samo što im je istovremeno bilo jasno koliko je nekada, pod okriljem jedne države, bilo više kvaliteta i u sportu, i u muzici i u kinematografiji, najzad u popularnoj kulturi kao celini. 

Jedina zvanična institucija za kojom su nekadašnji Jugosloveni, naravno samo oni stariji, mogli žaliti bila je Jugoslovenska narodna armija, koja u uspomenama odavno nije armija niti vojska, nego nezaobilazan period života, simbol mladosti.

Pogotovu jugonostalgiji ništa nisu doprinela međusobna izvinjavanja zapadnobalkanskih lidera, pre bi se moglo reći da su takvi postupci još više produbili na trenutak potisnute razmirice, tako nepotrebne i opterećujuće običnim ljudima.

Ipak, pošto je reč o sedamdeset godina zajedničkog života, zajedničke istorije, zajedničkih radosti, zajedničkih problema, pa i zajedničkih predrasuda, ne može se to tek tako izbrisati. Koliko god to nekima smetalo, možda se baš iz današnje perspektive jasnije vidi koji bi to pojmovi iz domena umetnosti i kulture mogli opstati jedino kao jugoslovenski i nikako drugačije. Pogotovu je smešno kad se novonastale države otimaju o kinematografsko nasleđe, za koje se zna da nikada ne bi bilo tako kvalitetno da na njegovom stvaranju i razvijanju nisu učestvovali filmski entuzijasti iz svih krajeva tadašnje zemlje. Koliko je smešno danas govoriti o hrvatskom filmu Bitka na Neretvi, isto bi bilo smešno govoriti o srpskom filmu Slavica.

Nove tehnologije, internet pre svih, takođe svakim danom doprinosi održavanju i novom definisanju kulture „ovih prostora“ kao neraskidive celine. Mape nevidljivog Balkana, kao zbirka natpisa i kolekcija mikropriča, predstavljaju samo delić ogromne slagalice. Mape možeš besplatno preuzeti i kao aplikaciju za Android.

Iako smo Jugoslaviju odavno zamenili „ex-Jugoslavijom“, pa „ovim prostorima“, pa „zapadnim Balkanom“, jedan zagrebački grafit, na šta god se odnosio, kao da nas podseća i upozorava: SVE JOŠ MIRIŠE NA NEW.

1 „Jugoslavija je okružena BRIGAMA: Bugarska, Rumunjska, Italija, Grčka, Austrija, Mađarska, Albanija“, Leksikon YU-mitologije (urednici Iris Adrić, Vladimir Arsenijević, Đorđe Matić), Rende – Postscriptum, Beograd – Zagreb, Made in Yugoslavia 2005, sub voce BRIGAMA.

2 Idem, str. 004.

3 Ibid.

4 Idem, str. 005.



Autor: Dušan Milijić

Fotografija je preuzeta odavde

Najnovije