Miksalište Refugee Aid već godinu dana funkcioniše kao distributivni centar pomoći za izbeglice, a predstavlja skup različitih organizacija. U razgovoru za Mingl, zaposleni su nam objasnili da većina migranata ne govori engleski i da nećemo moći da uradimo intervju sa nekim od njih.
Dok smo u živoj atmosferi čekali da razgovaramo sa Tajanom Zadravec, koordinatorkom projekata, objašnjeno nam je uzrok opšte užurbanosti to, što je jedan dečak nedavno pretučen i doveden kako bi mu bila ukazana pomoć.
Koliko dugo postoji Miksalište?
Miksalište kao centar za izbeglice funkcioniše od avgusta 2015 godine. Miksalište je zapravo bilo neka vrsta ad hoc odgovora na sveukupnu izbegličku krizu. U tom periodu, ovde je bilo hiljade i hiljade ljudi. Tada je Mikser House, suosnivač Miksališta, počeo da prikuplja garderobu, hranu i drugu pomoć. Prostor u Mostarskoj 5 prvobitno je ustupljen za potrebe distributivnog centra, a mi smo se počeli baviti prikupljanjem garderobe, obuće, hrane i higijene, Različite organizacije, fondacije i ambasade su se tome priključile. Ustanovljeni su različiti servisi, medicinska pomoć, Kutak za bebe i za decu, kao i Ženski kutak.
Kada nam je u maju ove godine uručeno pismo o iseljenju, zbog građenja Beograda na vodi, bili smo prinuđeni da se premestimo. Tada su volonteri i organizacije pokupili i spakovali sve stvari. Tokom maja funkcionisali smo bez prostora. Mi smo zapravo jedini centar koji pruža pomoć svima bez obzira da li imaju papire ili ne, pa je nastao veliki problem zbog toga, tako da smo nastavili distribuciju u parku. U maju su krenuli pregovori sa državom, koja nam je pomogla da nađemo lokaciju, koju sada iznajmljujemo. Za dve nedelje smo čitav prostor renovirali.
Krajem juna shvatili smo da moramo promeniti politiku funkcionisanja. Naime, godinu dana smo prihvatili apsolutno sve migrante, ali usled smanjenih prostornih kapaciteta, morali smo da se ograničimo na porodice na decom, maloletna lica koja putuju bez pratnje, starije ljude i one kojima je potrebna medicinska pomoć.
Kakvo je stanje sa volonterima?
U početku je bilo svakako puno volontera, ali tada je bilo i mnogo više potrebno, jer je i migranata bilo više. Izbeglička kriza je tada bila u centru medijske pažnje, pa smo imali volontere sa svih krajeva sveta, od Kanade do Novog Zelanda, mlađe i starije u podjednakom broju. Većinom su to ljudi koji putuju po Evropi. Dešavalo se da dođu sa namerom da pomognu tokom dva-tri dana, a na kraju ostanu po par nedelja. Imali smo, na primer, majku sa dvoje dece iz Portugala. Najmlađi pomoćnik bio je šestogodišnji dečak, a imali smo i volontere od skoro 70 godina.
Ovde je svaka volonterska pomoć dobrodošla. Nama volontera treba uvek, oni se smenjuju, jer je ovo poprilično stresan posao, psihički naporan. Kada svaki dan viđaš stotine ljudi, čuješ stotine teških priča.
Ponekad ima slučajeva prebijanja poput današnjeg: dečku je oko zatvoreno od udaraca, izboden je nožem, a maloletan je, ima 17 godina. Iz Avganistana je ovde došao sam i prepešačio ceo put, a poslednja tri meseca volontira kod nas. Takve individualne priče nas uvek teško pogode. Ja sam na Miksalištu od samog početka, ali i danas, nakon godinu dana rada, još uvek me takve priče izrazito uznemire, tako da jeste psihički naporno, a volonteri su nam svakako potrebni.
Kako izgleda uobičajen radni dan?
Zapravo je najnapornije kada se desi više takvih individualnih slučajeva koji su tako izrazito teški. Dešava se da imamo mnogo ljudi koji dođu sa granice pretučeni, zlostavljani, najstresniji dani su kada bude mnogo takvih ljudi. Ja ovde radim kao koordinatorka projekata i obim posla mi je sve od čišćenja do komunikacije sa medijima, donatorima i sl.
Izbeglička kriza ima nepredvidiv tok, i ne možemo da znamo šta će biti goruće pitanje za mesec dana, a trenutno je to što ljudi spavaju vani, a dolazi zima. Ne mogu da se registruju, ako se regisutruju i odu u Preševo, moguće je da će biti deportovani u Makedoniju, a toga se najviše plaše. Povećan je broj slučajeva šuge i telesnih vaši, a pošto migranti nemaju pristup higijeni, tj. nemaju prilike da se tuširaju i slično, medicinski tretman koji pružamo u saradnji sa dve medicinske organizacije verovano je najvažnija usluga koju trenutno pružamo.
Da li u Srbiji ima mesta za migrante u budućnosti?
Svakako ima, mi imamo i među našim zaposlenicima ljude koji su došli kao izbeglice, koji su planirali da nastave dalje, a oni su odlučili da ostanu i pomognu, pre svega, da volontiraju. Posebno su dragoceni razgovori jedan-na-jedan: migranti mogu dosta da nauče o našoj kulturi, a mi o njihovoj. Većina zaposlenih se i privatno druži sa tražiocima azila, koji su za sada ovde na neodređeno dugo. Ta druženja su mnogo lepa stvar, mada čak i mi koji radimo sa njima nekad dođemo do zida, do tačke u kojoj se ne razumemo, i onda to prevazilazimo zahvaljujući obostranoj otvorenosti. Trudimo se da u rad uključimo i izbeglice koji znaju više jezika, to nam umnogome olakšava funkcionisanje.
Isto tako, mislim da su socijalna inkluzija i integracija izrazito važne. Kako je izbeglička kriza evoluirala, tako su migranti počeli ovde da ostaju duže, jer su granice bile zatvorene, a krijumčarska mreža nije bila razvijena toliko koliko je, nažalost, to danas slučaj. Migranti koji su prinuđeni da ostanu, počnu sami da traže nešto što bi radili, npr. papire za crtanje i slično. Pitali smo ih šta bi im bilo najkorisnije, te smo se našli na učenju jezika. U Miksalištu se sada održavaju radionice engleskog i nemačkog.
Kako se nosite sa predrasudama?
Mislim da svako ima barem deo predrasuda, imala sam i ja, to je jedna društvena konstrukcija. Međutim, kada se ovde provede dan-dva, sve predrasude padaju u vodu. Ono što je po meni najproblematičnija predrasuda, i što me užasno nervira, je što se akcije pojednica izjednačavaju sa celom grupom, što znači da ako jedan napravi neko zlo, automatski znači da su svi isti, a to nije tačno. Upoznala sam i dobre i loše ljude, i ono što sam se sama uverila je da u svakoj grupi bez obzira na nacionalnost, religiju, boju kože i sl, postoje dobri i loši ljudi. Mi se trudimo da pomognemo svima, a ako neko pokuša da ide kontrasistemski, dešava se da ne može više da dođe do određenih usluga.
Druga najčešća predrasuda je da su svi prljavi, neobrazovani i nekvalifikovani, teroristi i slično. Migranti su ljudi koji beže od terorista, među njima ima pripadnika različitih nacionalnosti, neki možda i jesu neobrazovani, ali to nije razlog da dobiju gori tretman od drugih. Ima ljudi iz delova Avganistana gde škole više ne postoje zbog tridesetogodišnjeg rata koji tamo traje. Međutim, isto tako sreli smo visokokvalifikovane ljude koji su nas impresionirali svojim znanjem o evropskoj kulturi. Predrasude uvek postoje, ali one se ovde ruše.
Kako građani mogu da pomognu?
U ovo doba godine, građani pre svega mogu da pomognu doniranjem tople garderobe i obuće, koje su nam uvek potrebne. Volonteri nam takođe trebaju, a oni koju volontiraju često ovde zadržavaju zbog drugih volontera koje upoznaju, jer mi smo ovde kao neka porodica.
Razgovarala: Jelena Svilkić
Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.