Nakon što je krajem oktobra Dragan Đilas i zvanično podneo ostavku na mesto predsednika, krovna organizacija košarke u Srbiji dobila je novog prvog čoveka prošlog četvrtka. Kao i u prethodna dva izbora i ovaj put je rukovodstvo izabrano jednoglasno. Poverenje delegata Skupštine saveza dobio je Predrag Danilović, proslavljeni košarkaš i bivši predsednik košarkaškog kluba Partizan.
Mesto prvog čoveka nacionalnog saveza je izuzetno značajno, naročito kad je u pitanju košarka koja se u Srbiji smatra za nacionalni sport. Nažalost, pri izboru novog rukovodstva u nekom savezu, često je dolazilo do razmirica, a nekada čak i otvorenog sukoba dveju ili više frakcija. Za totalno suprotnu situaciju u Košarkaškom savezu Srbije verovatno je najviše zaslužan Dragan Đilas. Prvi put je za predsednika biran u maju 2011. godine na predlog naših najvećih klubova, Partizana i Crvene zvezde, i legendarnog Bore Stankovića; tada kao jedini kandidat. Na tom mestu je nasledio Dragana Kapičića, koji je bio prvi predsednik ove organizacije u Srbiji kao samostalnoj državi. Stanje koje ga je dočekalo bilo je daleko od sjajnog. Jedini uspeh muške seoniorske reprezentacije u prethodnih devet godina bilo je srebro na Evrobasketu u Poljskoj 2009. godine; situacija oko selektora Ivkovića je bila neizvesna, račun Saveza u blokadi, a zaposlenima su kasnile plate.
Pred novim rukovodstvom su bili ozbiljni zadaci. Postavljanje Saveza na “zdrave noge” u ekonomskom smislu je bio primarni cilj, a pored uspeha u sportskom sektoru koji nacija uvek očekuje, profilisala su se i dva dodatna cilja: revitalizacija regionalnih centara i promocija košarke.
Tadašnji gradonačelnik Beograda i zamenik predsednika Demokratske stranke, od prvog dana je ozbiljno krenuo u novi posao. U najuže rukovodstvo uveo je ljude iz košarke, što će se, smatraju stručnjaci, ispostaviti kao sekvenca koja je najviše doprinela vraćanju seniorske košarke na staze uspeha. Dejan Bodiroga je bio potpredsednik za mušku košarku, Dejan Tomašević za takmičenja, dok je (možda tada) nezahvalno mesto potpredsednika za žensku košarku (od koje se dosta očekivalo) pripalo Ani Joković. Vuk Mitrović je bio zadužen za finansije i marketing.
Prva velika stvar koju je novo rukovodstvo na čelu sa Đilasom uradilo jeste zadržavanje legendarnog Dušana Ivkovića za selektora i pored bledog izdanja reprezentacije na Evrobasketu održanom u Litvaniji 2011. Srbija je porazom od Slovenije u meču za sedmo mesto i zvanično ostala bez šansi za plasman na Olimpijske igre u Londonu.
Godina 2013. se može smatrati presudnom za uspeh koje je muška seniorska reprezentacija ostvarila. Uhvatili smo “poslednji voz” na evropskom prvenstvu održanom u Sloveniji, gde smo se sa sedmog mesta poslednji plasirali na naredno svetsko prvenstvo. Selektor Ivković je podneo ostavku, a Savez je odlučio da poverenje ukaže Aleksandru Đorđeviću. Bilo je mnogo skeptika povodom izbora novog selektora, a kao glavni razlog navodili su nedovoljno trenersko iskustvo Đorđevića. Međutim, reč Saveza je ipak jedina relevantna, a Dragan Đilas i Dejan Bodiroga, koji je i najzaslužniji za dovođenje novog selektora, pružili su mu bezrezrevnu podršku. “Sale Nacionale” je apsolutno opravdao poverenje i “ućutkao” i najupornije kritičare. Reprezentacija je pod njegovim vođstvom osvojila dve srebrne medalje na dva svetska takmičenja (SP 2014. i OI 2016.) i četvrto mesto na Evrobasketu u Francuskoj 2015. Đorđević ima aktuelan ugovor do 2019. godine i sledeće veliko takmičenje koja ga očekuje jeste Evrobasket 2017. čija će završnica biti odigrana u Turskoj. Košarkaška javnost polaže velike nade u našu reprezentaciju i smatra da bi naši košarkaši, predvođeni selektorom Đorđevićem, mogli da se vrate sa najsjajnijem odličjem. Kuriozitet predstavlja činjenica da je Srbija (tada kao SR Jugoslavija) poslednje evropsko prvenstvo osvojila 2001. godine upravo u Turskoj.
Valja se osvrnuti na uspeh koja je ženska seniorska reprezentacija postigla u neočekivano kratkom vremenu. Stručnjaci smatraju da najviše zasluge za to, pored sjajne selektorke, Marine Maljković – pripadaju i Ani Joković, koja će mesto potpredsednika za žensku košarku obavljati i u trećem mandatu za redom. Kada su Maljkovićeva i Jokovićeva (za čije izbore je najzalužniji bio Dragan Đilas) počele svoje mandate, sredinom 2011. godine, u Srbiji je bilo tek nešto više od hiljadu registrovanih košarkašica. Predanim radom i posvećenošću selektorke i ljudi iz Saveza, uz sjajne igračice, naša reprezetancija je došla do toga da pet godina kasnije bude aktuelan evropski prvak i bronzani olimpijski tim. Možda više od medalja raduje činjenica da je naše košarkašice, na kvalifikacijama za predstojeće evropsko prvenstvo, gledalo preko četrnaest hiljada ljudi na tri utakmice, što predstavlja apsolutni rekord u Evropi, kao i da se broj devojčica koje treniraju košarku mnogostruko uvećao.
Što se klupske košarke tiče, situacija danas, nažalost, nije bolja od one koja je sačekala Đilasa kad je izabran na funkiju. Podeljenost Srbije na crno-beli i crveno-beli “tabor” se možda najizraženije vidi u košarci. Iako je od početka “predsednikovanja” apostrofirao jedinstvo i nacionalni interes ni Dragana Đilasa nisu zaobišle optužbe da je “klupski čovek”. Sve je počelo od onog, sada već čuvenog (ali nažalost ne po dobru), finala nacionalnog kupa koje je održano u Kragujevcu 2013. godine. Tada je Đilas, mimo svojih ovlašćenja kao predsednika saveza, odlučio da se utakmica prekine. Kulminacija “napada” navijača Partizana usledila je kada je, sada već bivši, predsednik saveza pisao pismo predsedniku KK Partizan, pred samo Olimpijske igre u Riju. U pismu je naveo da će biti primoran da zabrani Partizanu registraciju igrača i da će suspendovati klub iz takmičenja pod ingerencijom KSS (trenutno samo nacionalni kup) ukoliko se odluči da igra Evrokup. Delovalo je da Đilas dobro balansira vođenje saveza dok je trajao otvoreni sukob FIBA-e i Evrolige oko takmičenja koji će klubovi igrati, ali je činjenica da na kraju nijedna reprezetancija nije suspendovana za predstojeći Evrobasket - pa se možda može izvesti zaključak da je Partizan ipak na neki način oštećen ovakvim delovanjem bivšeg predsednika KSS. Biće veoma zanimljivo videti kako će se Danilović boriti sa “klubaštvom” pošto na čelo saveza dolazi nakon dugogodišnjeg “predsednikovanja” Partizanom. Uspeo je da postigne konsenzus sa predsednikom KK Crvene zvezde, Nebojšom Čovićem, ali ostaje da se vidi da li će biti na visini zadatka kad dođe do neke neželjene situacije.
Biće interesantno i videti kakav će biti odnos Saveza sa Danilovićem na čelu i naše nacionalne lige, KLS. Jedna od stvari od koje se dijametralno razlikuje od svog prethodnika jeste i odnos prema organizacionoj strukturi lige. Danilović smatra da treba da bude potpuno samostalna, što sada i jeste, dok je Dragan Đilas predlagao da se KLS vrati pod ingerenciju Saveza, ili da se napravi neko partnerstvo u vlasništvu.
Danas je Košarkaški savez Srbije u daleko boljem stanju nego što nalazio pre nekih pet godina. Možemo zaključiti da su ciljevi, koje je postavilo rukovodstvo sa Đilasom na čelu – ispunjeni. Obezbeđen je najveći broj sponzora i dobijena najveća pomoć od države, a shodno ostvarenim rezultatima. Više se ne postavlja pitanje da li će se naći sredstva za odlazak reprezentacije na neko takmičenje, što smo, nažalost, imali prilike da vidimo u prošlosti. Đilas je postavio savez na “zdrave noge” i sva je prilika da će Danilović nastaviti putem koji je on utr’o. To možemo zaključiti iz njegovog izbora najužeg rukovodstva, koje maltene ostaje nepromenjeno. Pored Ane Joković, u Savezu će svoju poziciju zadržati i Igor Rakočević, koji funkciju potpredsednika za mušku košarku obavlja od 2015. kada je Đilas bio biran za drugi mandat. Dušan Projović ostaje potpredsednik za takmičenja, dok je “novo lice” u savezu potpredsednik za finansije i marketing, gde će Bojan Radun zameniti dosadašnjeg – Andriju Kleuta. Pored kontinuiteta uspeha na najvećim takmičenjima u seniorskoj konkurenciji, potpisnik ovog teksta smatra da će najveći izazovi za novo rukovodstvo biti pokušaj revitalizovanja regionalnih centara, koji do sada nije uspeo, kao i poboljšanje rada sa mladim reprezentativnim selekcijama koje imaju ogroman potencijal.
Koliko će Predrag Danilović i njegov tim uspeti u ovim, ali i u mnogim drugim izazovima, ostaje da se vidi u naredne četiri godine.
Autor: Marko Pantić, student XXIV generacije obrazovnog programa "Studije budućnosti", Beogradske otvorene škole.
Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.