Kada krenu u prvi razred deca učiteljice smatraju drugim majkama, nekog ko je strog, ali ipak uvek tu za njih. Polaskom u peti razred situacija se menja, dolazi veći broj profesora i svako ima neke svoje određene zahteve koje deca kao učenici imaju obavezu da ispune, tek tada se suočavamo sa problemima različitih vrsta autoriteta. Svako od profesora smatra, naravno, svoj predmet najbitnijim, ali da li je zaista bitniji od ostalih. U osnovnoj školi, može se reći, svi predmeti su podjednako bitni, kasnije kada se opredelimo za određenu srednju školu i zanimanje kojim ćemo se baviti, postoje manje bitni predmeti, predmeti iz kojih su nam potrebna samo osnovna znanja. Stvar nije takva na fakultetima i visokim školama, svi predmeti su bitni i iz svakog predmeta mora sve da se zna do najsitnijeg slova u knjizi. Možda zbog svog ovog obilnog, nejasnog gradiva, možda zbog lošeg pristupa profesora, njihovog antipatičnog izraza lica, pa možda čak i zbog buntovnosti, kao mladi ne prihvatamo profesore i ostale vrste autoriteta.
S druge strane, nije lako biti profesor i voditi računa o velikom broju učenika, pogotovo predavati u punom amfiteatru. Kao prvo, studenti često neprekidno šuškaju, okreću se i slično, i time ometaju predavanje i pokazuju nepoštovanje prema onome ko predavanje drži.
Druga stvar koju treba napomenuti je ta da autoritet dolazi sa položajem, ali je teško biti autoritet ako oni kao profesori ne utvrde tačnu granicu između nas kao učenika i njih kao profesora, u tom smislu da je u redu biti opušten i šaliti se/družiti, diskutovati o raznim temama za vreme predavanja ali da se zna u kojoj meri i do kojih granica. Postoje profesori koji na početku ne postave jasnu granicu i ne ulivaju ni malo straha, tako da im je kasnije teže da održe red na času i da ispolje svoj autoritet, bez obzira na moć koju su tim položajem dobili i na sve vrste kazni koje mogu da upotrebe kako bi smirili učenike, to im neće pomoći, jer autoritet ne dolazi samo sa statusom. Treba umeti sa učenicima i imati u sebi dara, dara koji imaju profesori koji mogu samom svojom pojavom da pokažu da su autoritet i da bez nadglasavanja i kazni održavaju red na predavanjima. Naravno, postoje profesori koji pogrešno shvataju status koji su dobili i misle da imaju pravo da se ponašaju kako god žele.
Kako ne bismo imali problema sa profesorima najpre treba da ih poštujemo, tako što ćemo da poštujemo njihov predmet i sve obaveze vezane za isti. Poštovanje bi trebalo da bude obostrano, ali mi kao učenici i studenti smo mlađi i to je dodatni razlog da ih poštujemo.
Takođe, treba razjasniti činjenicu da profesori vole kada je učenik aktivan na času i kad prati nastavu, uključuje se u razgovor, diskutuje o temi, ali ne voli kada je učenik nepotrebno aktivan, kada se javlja i za nešto što ne zna, odnosno priča samo da bi pričao i misli da će se takvim javljanjem, preteranim javljanjem, svideti profesoru. Ne, to nikako, sve što je umereno je dobro, ne treba biti dosadan i javljati se za sve, jer zbog takvog ponašanja neće nas gotiviti kako profesori tako ni društvo.
Kada se javi problem, odnosno, kada imamo zamerku na rad profesora, ili hoćemo da im kažemo da su pogrešili, (ako mogu profesori da greše, oni su uvek u pravu) najbitnije je kako ćemo im se obratiti. Ako se postavimo tako da ih napadamo zbog toga što su uradili, naravno da će se oni braniti i ništa dobro iz toga neće izaći. Treba im se obratiti sa poštovanjem, reći da mislite da je došlo do greške (ako je u pitanju broj bodova i slično), da ih zamolite da provere, sve učtivo i fino, ne samo kod slučajeva vezanih za greške oko bodova, već za sve vrste nesporazuma i problema. Svi smo mi ljudi i svi grešimo i sigurna sam ako im se obratite na pravi način izaćiće vam u susret i rešiti problem.
Naravno, postoje profesori koji su previše naporni, previše zahtevaju i ne gotive učenike, nemaju čak ni „mezimca“ i teško im je udovoljiti. Ko zna šta su sve doživeli tokom svog školovanja, pa se sad, takoreći svete. Mada, i njih smo dužni da poštujemo, jer tako nećemo imati dodatnih problema, pa možda se kroz nekoliko časova ispolji dobrota koja se krije u njima.
Autorka: Dijana Kovačević
Fotografija je preuzeta odavde.