Iako je mozak veoma fascinantan organ, nije napravljen i izgrađen na način koji bi mu omogućio da primi milijarde delića informacija koje dobija iz sekunde u sekundu. Zbog toga postoje filteri koji omogućavaju mozgu da pročisti kanal kojim prolaze informacije tako da najviše dve hiljade informacija može proći u sekundi. To je i dalje veliki teret, mada mi toga nismo svesni jer smo naviknuti.
Kada senzorna (čulna) informacija uđe, može otići u prefrontalni korteks ili u niži, automatski deo mozga. Prefrontalni korteks može svesno obrađivati informacije (to je onaj koji koristimo za učenje), a niži deo mozga je u stvari reaktivan, to jest, kad njega koristimo, više se vodimo instinktom nego logikom. Ono što je zanimljivo je to što prefrontalni korteks čini samo 17% mozga.
Ljudi mogu kontrolisati koje informacije dopiru do njih i ostaju tamo ako nisu pod stresom. Kada su ljudi zainteresovani za ono o čemu se priča i ako nisu napregnuti, neke od najvažnijih informacija odu u prefrontalni korteks. Obično, kada smo pod uticajem loših osećanja, informacije koje dobijamo idu pravo u reaktivni deo mozga.
Onda ostaju tri opcije: ignorisati te informacije, boriti se protiv njih (što može da uzrokuje loše ponašanje) ili izbegavanje (bežanje od stvarnosti).
Postoje tri glavna elementa mozga koji pomažu sa kontrolisanjem priliva informacija.
Prvi je retikularni aktivacijaski sistem (RAS). Ako želiš da bolje nešto naučiš, koristiće ti da ovaj filter ostaviš otvoren samo informacijama koje su tebi samom relevantne jer onda će one lakše ući u prefrontalni korteks. Ako te količina informacija zapanji, gubiš kontrolu i onda reaktivni deo mozga uskače, blokirajući sve. Da bi bolje kontrolisao RAS, predlaže se da vežbaš i redovno se odmaraš, kao i da pokušaš da stekneš kontrolu nad svojim osećanjima koliko god možeš. Takođe bi pomoglo kad bi naučio da se fokusiraš na svoja dobra osećanja, a da loša analiziraš i utvrdiš šta ti je pre pomoglo da ih ukloniš, pa da to primeniš. Jedan od zanimljivih primera fokusiranja je dobacivanje loptice s nekim i da svaki put kada baciš lopticu kažeš neki pojam koji moraš da znaš.
Sledeći element je limbički sistem. Nakon što informacije prođu kroz RAS, one moraju proći kroz hipokampus i amigdalu koje su deo limbičkog sistema. Tu se određuje da li je informacija važna za fizičko preživljavanje ili će ti doneti zadovoljstvo.
Amigdala je centar kroz koji prolaze sve informacije. Ona šalje informacije na različita mesta zavisno od vrste osećanja. Ako negativna emocija dođe, amigdala reaguje brzo i blokira sve puteve do prefrontalnog korteksa. Primer je kad se uplašiš da nećeš stići sve da naučiš i onda ne možeš da obradiš nove informacije koje pokušavaš da uguraš u svoj mozak. Krivac za to je amigdala, koja reaguje na strepnju i barikadira mozak od svih nadolazećih informacija. Savet za izbegavanje ovakvih situacija je da pokušate da se posavetujete sami sa sobom, umesto da impulsivno reagujete. Možete, na primer, sebe zamisliti u predstavi gde ste vi reditelj, a vaše tadašnje emocije glumci, pa pokušati da ih kontrolišete.
Pored amigdale je hipokampus. Kada hipokampus obradi informaciju, ona je spremna za prefrontalni korteks. U hipokampusu informacija se povezuje sa prošlim iskustvima, sećanjima i znanjem. Prefrontalni korteks u stvari sadrži visoko razvijeni sistem koji nove informacije pretvara u dugoročno znanje.
Da bi se ovo poboljšalo i više nego dobra ideja je da se preslišavate. Kao što kažu, ponavljanje je majka znanja. Neuroni koji sadrže informacije se ponavljanjem gradiva bolje povezuju, tako da što više ponavljate, spone između neurona su sve bolje. Onda nećete imati trenutke gde usred odgovaranja nećete moći da se setite neke važne informacije.
Treći element je dopamin. Možda vam je poznato da je dopamin neurotransmiter koji se širi kada se osećate lepo i time poboljšava vaše pamćenje i motivaciju. Dopamin pomaže informacijama da putuju kroz sinapse, što su rupice između neurona. Ovaj prenos je veoma važan da bi kapacitet mozga za obradu informacija bio odgovarajući.
Mozak proizvodi dodatni dopamin kada je iskustvo, nevažno koje, prijatno. Pošto pozitivne emocije prouzrokuju priliv dopamina u veći deo mozga nego obično, dodatni neuroni su aktivirani. Zbog toga, dopamin ne samo da pojačava osećaj prijatnosti, već poboljšava i pamćenje, funkcije prefrontalnog korteksa, i budnost uma, to jest, bićete svesniji svega oko sebe više nego inače.
Dopamin se može aktivirati određenim aktivnostima. Neke od njih su druženje, smejanje, fizička aktivnost, ljubaznost prema drugima. Takođe, osećaj ponosa pomaže u podizanju nivoa dopamina. Bolje ćeš se osećati i pamtiti ako kao hobi imaš neke stvari koje ti pružaju osećaj ispunjenosti. Na primer, umetnički talenti. Ako crtate i nacrtate nešto zanimljivo i lepo, osećaćete se ponosnim što ste uspeli to da uradite. Iskoristite svaku veštinu koju imate da se osećate bolje i vremenom ćete primetiti poboljšanje u vašim rezulatima u životu i donošenju boljih odluka.
Ovo je bio kratki, ali ujedno i dosta opširan uvod u to kako naš mozak funkcioniše i kako ga možete ,,nadograditi''. Nadamo se da ćete neke od ovih saveta isprobati i sami se uveriti u njihovu tačnost.
Autorka: Marija Jović
Fotografija je preuzeta odavde.