Kako sam negde pročitao, Ujedinjene nacije definišu mlade kao osobe uzrasta između 18 i 24 godine. Informacija iz omladinske zadruge koja kaže da mogu biti omladinac do tridesete godine malo pomera starosnu granicu mladih. Gde su granice mladosti – između određenja Ujedinjenih nacija i prava korišćenja statusa zadrugara. Ovo mi govori da smo mladi dok god nemamo ugovorom uređen radni odnos, redovnu platu, radno vreme i ostale stvari koje počinju na slovo “R” i koje se odnose na zaposlenje.
Pre svega, veliki broj mladih živi kod svojih roditelja ili na budžetu istih, a najčešće se radi o oba. Verujem da to nije slučaj samo u našoj zemlji, već da je problem široko rasprostranjen. U skoro svakoj izbornoj kampanji, pa bilo ona lanjska parlamentarna ili tek predstojeća predsednička gotovo uvek se provlače mladi i to gotovo uvek uz pažljivo birane reči poput - zaposlenje, napredak, razvoj i ostalo. Realnost je bitno drugačija.
Penizioneri postaju najbrojnija kategorija stanovnika u ovoj zemlji, pa je za očekivati da će se izborna kampanja i obećavanja prilagođavati njihovim potreba. Demokratija postoji samo na dan izbora, nakon čega počinje da radi nepotizam i korupcija. Meritokratija ovde nikada nije ni postojala.
Uvek postoji veza između posla i politike, iako to nije jedini put. Svakako da je jedan od razloga koji motiviše mlade da se politički angažuju stalno zaposlenje. I to nije teško uraditi: zemlja je osiromašena u svakom smislu, a sa druge strane partije imaju isuviše veliki upliv u rad preduzeća i birokratski aparat, a u zadnje vreme i u službe državne sile.
A to izgleda ovako: Negde u prvoj godini studija ili malo ranije, neko ti sugeriše da ne bi bilo loše da se učlaniš u neku stranku ili partiju. Kada kažu neku, ta neka je najčešća ona vladajuća. Hajde da kažemo da je imaginarni, a za naše uslove realan lik prihvatio ovaj savet. Tu je onda učlanjenje u stranku, čin zrelosti, nešto kao matura ili čin inicijacije, a zapravo može biti i kontrainicijacija. A evo i zbog čega: verovatno su ga/je pitali, našeg hipotetičkog kandidata/kandidatkinju, za razloge učlanjivanja u partiju ili stranku i ukoliko se odgovor može prepoznati kao šablonski poput „sviđa mi se program“, „mislim da ste jedina poštena opcija“ i ostalo u tom kalupu, zapravo je na umu lako zaposlenje ili nagli uspon u karijeri. Ukoliko se neko zaista pronalazi u datom programu i među tim svetom, to je onda sasvim druga stvar, to nije predmet mog današnjeg pisanja.
E sada dolazi do začkoljica: postoji privilegija biti opozicija, baš kao što to može da pruža vlast. Mladi u načelu vole da budu opozicija, valjda je to zbog mladalačke buntovnosti, slobode duha, verovanja u neke ideale. Začkoljica je kada ste u vladajućoj partiji, a kada to ne govorite drugima iz vašeg okruženje, a oni vas recimo vide u drugom redu iza vođe partije ili vas zateknu dok u nekoj svakodnevnoj predizbornoj rutini lepite i delite letke, skupljate sigurne glasove od vrata do vrata, batinjate omladinace iz rivalske opozicione stranke i slično. Varijacija na temu je da se dve osobe koje su jedna drugoj prećutkivale kako su članovi iste političke opcije sasvim slučajno sretnu na nekom velikom skupu partije, poput godišnje skupštine ili unapred nameštenih unutarstranačkih izbora ili nekog javnog skupa bio on spontan ili organizovan. I posle par godina partijskog staža i nekoliko izbornih ciklusa kao i partijanja razne vrste od štandova, plakata, letaka pa sve do aktivnosti na društvenim mrežama, pod lažnim profilom razume se, možda se usreći nekim radnim mestom, ali i konstantnim strahom da se ne pojavi neko sa jačom stranačkom vezom ili sa boljom socijalnom inteligencijom koja je važna u strukturi poput partijske. Vrlo je verovatnije da ne bude ništa od toga, možda za pet godina od učlanjivanja u političku opciju koja je na vlasti ona siđe sa iste. Ćorak.
Ova slika, izmišljena ili ne, svakako veoma realistična, sigurno je jedan od razloga apatije i apstinencije. Realnost je ipak negde između ovakvih primera i ulepšavane realnosti.
Prvo, ne postoji mogućnost da se jedan ovakav sistem dopunjuje i hrani večno, negde mora da stane, da dođe do blokiranja celog mehanizma, kada će svi zupci da se raspadnu – to je ona razgradnja na sastavne delove. Drugo, ne treba isključivati pojavu neke nove poštene strukture, bilo ona opozicija, bilo ona vlast. Sasvim je pogrešno kritikovati vlast, a bezrezervno podržavati opoziciju, naime i vlast je nekada bila opozicija.
Naravno, članstvo u partijama i strankama, o čemu sam pisao u prethodnim redovima, nije jedini način učestvovanja u politici.
Glasanje ne izborima je politički čin, ali to je takođe samo jedan delić širokog dijapazona učestvovanja u politici. Zagovaranje javnih politika, društveni aktivizam, pisanje i učestvovanje u projektima su načini na koji mladi mogu da budu politički akteri. Sa druge strane, imamo pomalo zapostavljene ili možda i zaboravljene metode građanske neposlušnosti. Postoje u našoj sredini uvek zastupljeni protesti, nedovoljno od šire javnosti podržani štrajkovi. Ne treba zaboraviti blokade fakulteta kao deo nedavne prošlosti Univerziteta, kao i studente koji su bili aktivniji na protestima devedesetih godina, pre svega mislim na proteste 96/97 godine kada je Nova godina dočekana pred kordonima. Sve više se priča o internet aktivizmu, političkom anagažovanju na društvenim mrežama, što je po mom mišljenju dosta skromno, svojevoljno zatvaranje u sajber prostor, pred nedovoljno razvijenom zajednicom.
Nedovoljna informisanost posle informatičke revolucije uz postojanje razvijenih sredstava komunikacije, bilo oni mas mediji ili interaktivna sredstva poput društvenih mreža, postojeće je stanje stvari. Mnoštvo slika koje odvlače pažnju. Na to da se najbolji rijaliti može gledati uživo na jednom Javnom medijskom servisu i to da smo učesnike doveli mi našim glasanjem ili neglasanjem. Značenje je jasno. Dodajte i to da se živi do 15. u mesecu. Malo ko želi da misli o politici, a kada se misli o politici isuviše često se povezuje sa zaposlenjem. Otišao sam sada do zadruge da vidim da li mi je legla neka dnevnica, da ne dužim priču više.
Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.
Autor: Vuk Damnjanović, student XXIV generacije obrazovnog programa "Studije budućnosti", Beogradske otvorene škole.