Već nekoliko dana na ulicama svih većih gradova u Srbiji dešavaju se protesti na hiljade mladih. O njima se na televiziji ne saznaje apsolutno ništa, ili bude posvećeno nekih tridesetak sekundi, kao da je to sasvim uobičajena pojava posle izbora – da nezadovoljni klinci, umesto da uče, paradiraju gradom i pokušavaju da budu revolucionari. Iz tog razloga se ljudi uglavnom informišu preko društvenih mreža. Time se jasno pokazuje da je opravdano što se koristi reč „diktatura“.
S obzirom na to da većina nema fejsbuk, naročito stariji u selima i prigradskim naseljima, kako oni mogu saznati za to da se svakog dana u isto vreme blokiraju gradovi i da hiljade ljudi nosi transparente i duva u pištaljke? Nikako, osim preko televizije: javnog servisa svih građana (svih građana ima oko 1.800.000, neki bi rekli 55%), ružičastog kanala (koji služi za najavljivanje državnog udara i haosa), veselog kanala (od čijih emisija padaš u nesvest). Dakle, prosečan građanin koji nema fejsbuk ne može saznati ništa o protestima, eventualno može čuti da su iste organizovale sledeće persone: Tramp, Soroš, opozicija, vanzemaljci, huligani, narkomani, alkoholičari. Isti prosečan građanin sedi i psuje ispred televizora omladinu koja blokira saobraćaj, Donalda Trampa koji se preko skajpa dogovara sa studentima po Srbiji kako da sruši ovdašnju vlast, Džordža Soroša koji šakom i kapom deli novac, takođe studentima koji su, uzgred, sve pijanac do pijanca. I tako već skoro nedelju dana gomila mladih od Niša do Novog Sada izlazi na ulice, većina ljudi nema pojma šta se dešava, a i kad sazna, radi se o pogrešnim informacijama.
S obzirom na činjenicu da su predsednički izbori, održani 2. aprila, završeni jasnom i očekivanom pobedom jednog kandidata, na prvi pogled izgleda da su ovi protesti gubljenje dragocenog vremena. Međutim, važno je znati da niko nije izašao na ulicu da bi demokratski izabran predsednik podneo ostavku. O demokratskim izborima, regularnosti glasanja, pritiscima, ucenama, izuzetno prljavoj kampanji, pretvaranju medija u podanike, zakupljivanju naslovnih strana i termina u emisijama nećemo govoriti. Protesti na ulicama imaju za cilj da prestane sve ono što se u poslednjih pet godina tolerisalo, da Srbija ne bude nečija privatna svojina, nego država svih građana, da prestanemo da se delimo na naše i njihove. Protesti na ulicama imaju za cilj da pojedinci na visokim funkcijama prestanu da se ponašaju kao da su svi dužni da ih trpe i da su sve novine dužne da ih hvale, da su svi novinari njihove sluge, a sve televizije mesto na kome će manipulisati masom. Nijedan student, nijedan radnik ili penzioner koji učestvuje u protestima nije tražio da neko ode sa mesta predsednika. Iako je On na to mesto došao uz pomoć svih stvari za koje je gore navedeno da se neće o njima govoriti, ovi protesti nose sa sobom drugačiju poruku – diktatura neće proći.
Ne može se niko ko vidi u kako se lošem stanju nalazi naša država nazivati stranim plaćenikom. Ne može se niko čiji profesori podržavaju kršenje zakona i manipulisanje ljudima nazivati pijancem. Ne može se niko ko godinama uči i stiče znanje nazivati izdajnikom jer želi da bude jednak prilikom konkurisanja za posao, a ne odbijen jer nije Njihov. Svako civilizovano društvo zna da pozivanjem na demokratiju vi istu negirate. Ko god je gledao Game of Thrones setiće se rečenice Tivina Lanistera: „Kralj koji stalno mora da ponavlja da je kralj, to nije“. Kada se neko stalno poziva na demokratiju znači da nje nema, a samim tim bi trebalo da se zapita zbog čega mu gomila ljudi izlazi na ulice ako je sve bajno i šareno kao što On pokušava da predstavi. Uvijati diktaturu u šareni papir demokratije nikada nije donelo ništa dobro. Država u kojoj protestuju i vojska i policija ima ozbiljan problem i ne, to nije demokratija. Demokratija je kada svi imaju jednaku šansu da saznaju i loše stvari.
„Ja čujem buku stada, vidim u daljini grad, a tanka slika jave postaje sve tanja“
Darko Rundek – Šejn
Autorka: Kristina Milošević
Fotografija je preuzeta odavde.