Ovogodišnji BELDOCS međunarodni festival dokumentarnog filma, bio je programski najbogatiji dosad. Prikazano je čak 89 filmova iz 40 zemalja sveta podeljenih u 13 programskih celina. Kada se posmatra i analizira sadržina samih ostvarenja, dijapazon tema nije raznovrstan kao na prošlogodišnjim izdanjima Beldocs-a.
Teme kojima su se autori pretežno bavili ticale su se ljudske intime ( Nemaš pojma koliko te volim, Ingrid Bergman- njenim rečima. Život kao crtani film, Hermut Berger, glumac...) i migracija (Bez naziva; Poslednji ljudi u Alepu; Bitka za Mosul, Dobar poštar, Daljine...). Moglo bi se reći da ovogodišnji Beldocs nije „preopteretio“ publiku migracionim temama, iako se, hteli mi to ili ne, one same nameću, stvorene za dokumentarce.
Takođe, trebalo bi izdvojiti i veliki izbor biografskih filmova. Kada je reč o ovoj stavki, možda i ponajbolji festival u poslednjih nekoliko godina.
Festival je otvoren filmom „One more time with feeling“ kojim Nik Kejv sa svojom grupom The bad seeds promoviše album „Skeleton tree“. Film je uspeo da poveže vizuelizaciju, (vrtoglavom percepcijom postignutom iskrivljenim kadriranjem i kružnim pokretima kamere) sa unutrašnjim osećajem Nika Kejva, koji pokušava da opravda smrt svog sina kroz muzički izraz. Od druge polovine, kada Nik govori o svom sinu, gledamo neku vrstu izražajnog pleonazma, sučeljavanju osećaja izraženog kroz muziku i osećaja reči u ispovednom tonu u razgovoru sa rediteljem. Utisak je u celini dobar, ali Kejvov prethodni film, „20000 dana na Zemlji“ bio je nesumnjivo mnogo bolji.
Od ostalih biografskih, sjajan film je „Ingrid Bergman - njenim rečima“ koji je publici doneo ceo njen bogat život u nešto manje od dva sata. Ćićolina je bila gošća festivala, skandaloznim ponašanjem je odvukla pažnju na ostvarenje o njenom životu koje je bilo jedno od gledanijih na programu.
Žanrovski podeljen ali i film koji vešto koketira sa igranim filmom je „Dobri poštar“. Ljudi sa margine, u selu na granici sa Turskom, suočavaju se sa globalnom nevoljom. Kroz njihovo selo prolaze migranti, a u međuvremenu se bira i predsednik mesne zajednice. Dobri poštar se kandiduje a cilj mu je da naseli selo migrantima i tako ga digne na noge. Izuzetno simpatičan, iskren i dirljiv. Ovo ostvarenje pripada tendenciji „novih dokumentaraca“ koji dramatuški nikako ne pripadaju žanru.
„Kiki“ je prikaz subkulturne grupe iz Njujorka. Nažalost, potpuno terminski skrajnut, bio je pravi podstrek za grupe pod diskriminacijom da izađu iz ormana.
„Pavlenski - čovek i moć“ je retrospektiva dela ruskog umetnika Petra Pavlenskog. On, svojim performansima dovodi moderni sistem države i pravosuđa do apsurda. Svojim ponašanjem i britkom rečju vešto izbegava zamke glomazne ruske birokratije.
Najsimpatičnija projekcija, bila je urnebesna „Sveta vodica“ koja nam kazuje shvatanja orgazma i života u Ruandi.
„Život kao crtani film“ pokupio je na desetine nagrada na međunarodnoj sceni. Film prati odrastanje i sazrevanje autističnog momka koji se izražava kroz replike Diznijevih crtaća.
Mnogo je pogledanih filmova, naravno uvek se potkrade i neki fijasko. Organizacija festivala je bila solidna. Zamerka je, kao i svake godine što se dve ili čak po tri odlične projekcije poklope. Takođe film „Život kao crtani film“ ostao je bez prevoda.
Uzimajući sve u obzir, Beldocs je potreban. Na njemu čujemo vriske humanosti, sagledavamo razmušljanja sveta i uvek pokušavamo da uglavimo i balkansku dokumentaristiku među sve njih, a što se toga tiče, možemo se pohvaliti. Ne posustajemo.
Autor: Bogdan Panajotovski
Fotka sa sajta: Beldocs.rs