Baveći se pitanjem rodne ravnopravnosti, tačnije pravom žena, njihovim pokušajima izjednačavanja i isticanja svojih mogućnosti i sposobnosti i samim tim uvođenjem principa ravnopravnosti, nailazimo na nekoliko termina: termin „staklenog plafona“, termin „lavirinta“ i „Matildin efekat“.
Upravo jedan od tih termina je i tema ove rubrike, a to je „Matildin efekat“. Šta zapravo on predstavlja?
Godine 1993. američka istoričarka nauke, Margaret Rositer, sastavila je termin „Matildin efekat“. Ovaj efekat naziv je dobio po Matildi Džoslin Gejdž, spisateljici i aktivistkinji iz Amerike, koja se borila za prava žena. U svom eseju „Žena kao pronalazač“ prva je opisala poteškoće žena koje se suočavaju sa nepriznavanjem svojih dostignuća, da bi se ista kasnije pripisala pripadnicima suprotnog pola. Ukratko, „Matildin efekat“se odnosi na društvenu situaciju u kojoj žene koje se bave naučnim radom i postižu neverovatne rezultate, prolaze neopaženo, a njihove zasluge pripisuju se njihovim muškim kolegama.
Margaret Rositer navela je sedam primera koji bliže opisuju „Matildin efekat“. Među njima nalazi se i primer Trote od Salerna. Ko je ona bila i o čemu se tu radi?
Trota od Salerna bila je medicinska radnica, koja je, tokom 12. veka, zapisivala zapažanja o lečenju svojih pacijenata. Teškim i posvećenim radom, sastavila je priručnik pod nazivom „Praktična medicina prema Troti“ u kojem je razradila detaljno probleme vezane za raznorazne medicinske oblasti poput menstrualnih poremećaja, ženske neplodnosti, ali i tretmana pacijenata nakon zmijskih ujeda. Međutim, ovo je ostalo totalno nepoznato sve do trenutka kada je Džon Benton, istoričar, pronašao rukopis koji je pripadao Troti i zaključio da se taj rukopis poklapa sa tri dela koja su bila pripisana osobi pod imenom „Dame Trote“. Ipak, do konačnog razrešenja došlo je tek kada je, pre otprilike desetak godina, istoričarka Monika Grin utvrdila da se iza tog imena krije upravo Trota od Salerna.
Među ženama koje je Margaret Rositer navela kao primere efekta, pomenućemo još dve, poznatije naučnice: Rozalind Frenklin i Mariju Kiri.
Rozalind Frenklin, hemičarka, bila je lišena zasluga za svoj rad. Rozalind nije dobila Nobelovu nagradu za rad na molekulskim DNK strukturama iako je njen doprinos tom velikom naučnom otkriću bio veoma značajan. Naime, Nobelova nagrada za tu oblast dodeljena je Džejmsu Votsonu, Frensisu Kriku i Morisu Vilkinsu. Džejms Votson se, nakon njene smrti, zalagao za to da se ta nepravda ispravi. Međutim, objašnjenje Kraljevske akademije bilo je da se priznanja ne dodeljuju posthumno. Za svog kratkog života (živela je svega 37 godina) njeno ime nije bilo čuveno izvan najužih naučnih krugova, a zaslužena slava stigla je sa zakašnjenjem devedesetih godina prošlog veka.
Marija Kiri je, za razliku od Rozalind Frenklin, primila dve Nobelove nagrade (1903. godine za fiziku i 1911. godine za hemiju). Ali njen put do tih priznanja nije bio nimalo jednostavan. Konkretno, nagradu iz 1903. godine, za otkrivanje radioaktivnosti trebalo je da podele Marijin muž Pjer i Henri Bekerel, bez obzira na to što je Pjer do svojih dotadašnjih naučnih dostignuća, uključujući i rad na otkrivanju radioaktivnosti, stigao uz pomoć svoje supruge, što je sam uvek napominjao. U odluku švedske Kraljevske akademije umešao se i Gustav Lefler, švedski matematičar i član Komiteta i borac za prava žena, i time je odluka preinačena i Marija Kiri se pridružuje dvojici laureata. Iako je čak preko dvadeset godina bila jedina živa osoba sa dve Nobelove nagrade, ostaće zabeleženo da Akademija nikada nije prihvatila Mariju Kiri u svoje redove. A možemo i pretpostaviti koji je razlog tome.
„Ženama nije mesto u nauci“ svakako je jedna od najrđavijih predrasuda čije se posledice vide ne samo kroz navedene primere već i kroz mnoge druge o kojima bi se moglo mnogo diskutovati. Vekovima je ljudski rod gubio, zbog patrijarhalnog društvenog okvira, dobrobit polovine čovečanstva kome je eksplicitno ili implicitno uskraćeno da doprinese nauci.
Iako je danas pitanje rodne ravnopravnosti u mnogo boljoj situaciji nego što je je to bilo u vreme kada ženama nije bilo dozvoljeno ni da se obrazuju ili kada je nauka bila izričito oblast muškaraca, a ne žena; potpuno ravnopravan odnos muškaraca i žena još uvek je pitanje budućnosti, a ne trenutno stanje.
Autorka: Milica Karličić
Fotografija je preuzeta odavde.