Mingl kutak

Tragedija očekivanja

Tragedija očekivanja

Kako mladi vide kvalitetne radne prakse? Šta nam to obezbeđuje blistavu budućnost? U nastavku pročitajte delo fikcije Tragedija očekivanja, autorke Milice Grbić, koja je osvojila drugo mesto na nagradnom konkursu povodom Međunarodnog dana praktikanata u organizaciji Beogradske otvorene škole.

Tragedija očekivanja

Prošle noći je Igor jedva uspeo da zaspi, znajući da ga sutra očekuje radostan dan- prvi dan prakse. Trenutno je na završnoj godini master studija grafičkog dizajna, te je odlučio da se oproba u ozbiljnom radnom okruženju pre nego što diplomira. Alarm je zazvonio, i tačno u pola sedam je Igor ustao iz kreveta. Slabašno sunce se probija kroz beličastu zavesu dok Igor zadovoljno posmatra garderobu koja ga čeka uredno položena preko stolice- sve je spremio dan pre, kako bi stigao na vreme, bez stresa i žurbe.

Igor je optimističan, ali ne, nikako mu nije važan novac. On želi da uči, jer smatra da na fakultetu ne uči dovoljno- tajne primene znanja su za njega zatvorene pošto na fakultetu istražuje transformaciju likovne forme. A sada je najzad došao trenutak da nauči kako da maločas pomenutu transformaciju forme prevede u pravi pravcati sajt, grafičko rešenje ili komercijalnu ilustraciju.

Uostalom, zar nisu i naši roditelji prvo radili besplatno, mučili se, kako bi napredovali i onda, nakon nekog vremena počeli da dobijaju novac za svoj rad? Igor zna kako proces ide- trudiš se, daješ sve od sebe, moraš da se dokažeš, da ostaješ duže, da naravno (ovo se podrazumeva) UČIŠ UČIŠ UČIŠ, i onda se polako otvara svetla budućnost. A novac, koga briga za novac, Igoru ne pada na pamet da slučajno upita hoće li biti plaćen za svoj rad. Kako, uostalom, neko da ga plati kada on ne zna to što bi trebalo da zna, a to što bi trebalo da zna, kako bi bio plaćen, će upravo i naučiti na ovoj praksi. Nakon čega ga čeka svetla budućnost.

Kada se obukao i spremio, Igor je izašao iz stana i ušetao u prepun autobus. Dobro, nije toliko strašno, uspeh podrazumeva određenu dozu neprijatnosti. Gužva, kašalj, vrućina. Igor se zabrinuo da mu se ne zaprlja kaput, i da mu neko ne nagazi nove cipele koje mu je majka poslala kao poklon za rođendan. Pažljivo gleda kroz prozor da slučajno ne propusti stanicu. Kada je aparat izgovorio naziv ulice njegove nove prakse, Igor je istrčao iz autobusa, srećno mašući novom torbom sa laptopom.

Ljudi se okreću za njim, i kao da misle- kakav divan i profesionalan mlad čovek, obučen kao pravi gospodin!

Mladi gospodin je zatim ušao u veliku staklenu građevinu, i nasmejanog izraza sekretarici rekao da je on novi praktikant! On je taj!

Spustio je torbu na pult i oduševljeno pogledom preleteo preko sjajnih drvenih obloga, stotina led svetiljki i desetina velikih ekrana na kojima je treperio logo firme u kojoj će obaviti praksu. Sekretarica se osmehnula i telefonom pozvala glavnog dizajnera, kako bi Igoru pokazao njegov radni sto i uputio ga u njegova zaduženja.

Igoru su zasijale oči dok je zamišljao kako će i on jednog dana imati veliki pult, sekretaricu i svoju firmu. Taj san mu se odjednom učinio realnim.

Glavni dizajner je prišao pultu, obučen u skupo plavo odelo, dok mu sa ruke sija lepi, novi sat. Rukav mu je blago zavijen, kako bi sat mogao da se vidi. Potapšao je Igora po ramenu, obrativši mu se optimistično, sa osmehom od uva do uva. Rekao mu je da će ovde mnogo toga naučiti i da, jednog dana, i on može postati glavni dizajner. Jednog dana i on, naravno, može imati svoje plavo odelo i sjajni sat (ovo je prećutao, ali te stvari su, sigurno, ogledalo uspeha nasmejanog glavnog dizajnera).

Glavni dizajner, Marko, sproveo je Igora kroz beskonačne blještave hodnike izdeljene vratima. Iza tih vrata je sedelo i radilo mnoštvo menadžera i dizajnera.

Kada su prošli beskrajne hodnike, Igora je uveo u prostoriju sa desetinama stolova, na kojima su užurbano radili ljudi obučeni u lepa odela, sakoe, marame i sjajne cipele.

Glavni dizajner je duboko udahnuo, i Igoru rekao da je ova prostorija mesto gde se odvija magija, saradnja i druženje. Potom ga je poveo do jednog stola, koji je istovremeno i četiri stola.

Naime, četiri stola su spojena u jedan kako zaposleni ne bi bili usamljeni, već kako bi mogli da se gledaju dok rade, razmenjuju osmehe i poneku reč.

Igor je oduševljeno posmatrao nasmejana lica oko sebe.

Marko mu je rekao da sedne pored troje novih kolega i koleginica.

,,Vidiš, Igore, ovo su sve mladi ljudi. Oni svi žele da napreduju. Neki imaju više iskustva, neki manje, ali svi oni imaju šanse da budu...’’

Igor ga je entuzijastično prekinuo ,,Da budu ti?’’

Marko se nasmejao, zabacivši glavu unazad ,,HA! Ne ja, nikako ne ja’’ Dok se smejao, Marko je rukom prešao preko svoje brade. ,,Ne ja dragi Igore, već da budu uspešni, da ostvare svoj san. Sve što ti treba pitaj njih, a zaduženje ćeš dobiti kasnije danas.’’

Nakon što je Igor klimnuo glavom, Marko je ušetao u svoju kancelariju, odvojenu od ostalih staklenom pregradom.

Igor je posmatrao ljude oko sebe- kada se Marko udaljio, na njihovim licima više nije video osmeh. Nije ni važno. Iz torbe je izvadio svoj laptop (pošto je na pozivu za praksu pisalo da kandidati moraju da nose svoju opremu). Zahvalno i nežno se osmehnuo, razmišljajući kako bi strašno bilo da nema svoj laptop i da zbog toga ne može da dođe na praksu. Uključio je laptop i stidljivo se obratio kolegi do sebe.

,,Izvini, možeš li me uputiti u to što radiš? Mogu li ti nekako pomoći? Potreban mi je zadatak kako bi, znaš, počeo.’’

Kolega se okrenuo, nakon čega mu je rekao da radi na dizajnu za reklamu ugostiteljskog objekta. Zatim mu je rekao da može da gleda, ili pita nekoga drugog da li mu je potrebna pomoć jer- njemu nije.

Igor se zahvalio, i okrenuo ka dve devojke koje sede preko puta njega.

One su ga pogledale iznad ektrana svog laptopa, nakon čega su ga uputile ka kolegama za susednim stolom sa komentarom da trenutno nisu u poslu gde Igor može biti od koristi.

Šetajući od stola do stola, Igor je dočekan osmesima. Kratki razgovori su se nizali jedan za drugim i Igor je bio srećan. Već je upoznao toliko ljudi!

Još uvek nije imao zadatak, ali nema veze. Upoznao je toliko ljudi, novih prijatelja!

Sati su prolazili a zadatka još nije bilo, te je Igor besposlen sedeo za svojim stolom- što je više sedeo teže mu je bilo da ustane i da potraži neki zadatak, ili da samo popriča sa nekim od svojih novih prijatelja. Kada je sat otkucao 13 časova, Igor je ustao sa stola, osetivši naglu glad.

,,Izvini, da li ovde u zgradi postoji neka kantina? Gladan sam. I znate li koliko dugo traje pauza? Mogu li izaći napolje da kupim nešto iz pekare?’’

Kolega ga je pogledao sa gotovo komičnim izrazom lica . ,,Ah, vidi se da si nov. Objekat ne može da se napusti dok je radno vreme. A u samoj zgradi ne postoji kantina- bezveze je što ti to nisu javili mejlom, kako bi mogao da od kuće poneseš nešto da pojedeš. Hajde, daćemo ti mi deo našeg ručka, i ja sam gladan.’’ Igora je oduševio gest njegovih kolega- neko mu je dao deo sendviča, komadić čokolade ili deo proje. Svi su tako pažljivi, i sve je savršeno u ovom sjajnom, savremenom novom radnom mestu.

Nakon ručka, Igor je ustao da se protegne, nakon čega je ponovo prišao kolegama i koleginicama, da ih pita treba li im pomoć.

I, pomoć nikome nije trebala. Ali, iako nisu imali zadatak za njega, svi su izdvojili nekoliko minuta da mu pokažu sve važne stvari koje rade. Igor se osetio tako srećnim. Prvi dan je uvek takav, pomislio je.

Sati su prolazili, i sunce su prekrili oblaci.

Marko je izašao iz svoje kancelarije, nakon čega je glasno pljesnuo rukama. ,,Dragi svi! Hajde, kako ste! Kako ide rad? Pazite, danas imamo važan posao koji moramo da završimo, svi se ubrzajte!’’

Igor posmatra glavnog dizajnera sa divljenjem- jednog dana on će biti taj čovek. Snebiva se da mu priđe, kako bi ga pitao šta treba da radi, i umesto toga sedi za svojim stolom pogleda uperenog u ekran, pretvarajući se iz petnjih žila da izgleda kao da radi nešto zaista važno.

Glavni dizajner je išetao iz prostorije, a sati su nastavili da prolaze.

Igora su zabolela leđa od sedenja. Noge su mu se ukočile, dok se na njega spustio težak umor. Nije mu jasno- otkuda umor kada ništa nije radio ceo dan?

Sat je pokazao pet časova, ali niko nije ustao sa radnog mesta, zbog čega Igor takođe nije napustio svoj sto.

On ne želi da ostavi utisak lenjivca koji jedva čega da pobegne sa posla. Svi deluju tako udubljeno u svoj posao, pogleda zakovanih za ekran.

Igor je odlučio da sačeka.

Prošao je jedan sat, i Igor je, već premoren, nestrpljivo preleteo pogledom preko velike kancelarije. Niko nije ustao od stola.

Protok vremena je postao izrazito mučan. Nakon sporog prolaska još pola sata, nije više mogao da se suzdrži i okrenuo se ka kolegi sa svoje desne strane.

,,Reci mi, do koliko se ostaje na poslu? Koje je radno vreme?’’

Kolega ga je pogledao zabezeknuto, širom raširenih očiju, kao da je čuo neku psovku ili kletvu.

,,Igore, to pitanje ne postavljamo ovde. Mi se trudimo do krajnjih granica, zato što to želimo. Radno vreme je svkakako prevaziđen koncept.’’

Igor je spustio pogled ka sivoj tastaturi svog kompjutera- ushićenje koje je osećao jutros je splasnulo, i razvilo se u težak osećaj mučnine. I dalje nije imao neki zadatak, a istovremeno se nije usuđivao da ubrza protok vremena surfovanjem po internetu jer- šta ako ga neko vidi? Ako neko vidi da on na poslu, praksi, radi nešto što nije posao?

Umesto ka ekranu, Igor se okrenuo ka velikom prozoru- Sunce je odavno zašlo. Časovnik je otkucao 20 sati.

Zvuk šuštanja je zapratilo paljenje velikih belih sijalica koje su obasjale svaki ugao velike kancelarije. Svima su oči i dalje prikovane za ekran.

Sat je otkucao devet puta. Igor je ustao sa stola i prišao jednoj koleginici koja sedi na samom ulazu u prostoriju.

,,Izvini, reci mi... u stvari, nismo se ni upoznali, hajde prvo to, ja sam Igor, novi praktikat.’’ Pružio joj je samouvereno ruku. Ona je podigla pogled i nasmešila se blago.

,,Ja sam Anja. I ja sam praktikant.’’

Igorov osmeh je začas nestao. ,,Aha, drago mi je. Koliko dugo si na praksi ovde?’’

Anja se nasmešila ,,Pet godina.’’ Igor se uspravio i pogledao je začuđeno.

,,Pet punih godina u novembru. Marko mi je rekao da sam skoro u potpunosti spremna da dobijem status zaposlenog lica. Ali pazi, moram se dokazati kako ga ne bih izneverila.’’

Igor se polako udaljio od njenog stola, koračajući unazad. Zamišljen i začuđen, slučajno se spotakao o sto drugog kolege.

,,Oh, izvini.’’

Kolega čiji je sto udario je podigao pogled i pristojno se nasmešio. ,,Nema veze, ti si nov, ne poznaješ prostor. Ništa se nije srušilo.’’

Igor je zamišljeno prišao kolegi, i stao pored njega. Na kratko je pogledao njegov ekran- na ekranu nije bilo ničega osim šarene pozadine.

,,Da...’’ Igor se blago osmehnuo, prekrstivši ruke.

,,Da, jesam nov, danas mi je prvi dan prakse. Nego, želim da te pitam, do koliko sati radite, koje je radno vreme? Kada mogu da odem kući?’’

Kolega se potom glasno nasmejao, lupivši snažno šakom po tastaturi. ,,Ha, ludice! Vidi se da si nov! Pa ovde niko ne ide kući, nikada!’’

Igor se stropoštao na pod od straha pošto mu se učinilo da je iz koleginih usta izbio plamen vatre.

Okrenuo se i počeo da užurbano hoda ka vratima. Izdahnuo je sa olakšanjem kada je shvatio da vrata nisu zaključana- sigurno se njegov kolega samo šalio sa njim, i sigurno da može otići kada želi.

Počeo je da ubrzano hoda mrežom beskonačnih hodnika, nakon čega je počeo da trči.

Isti hodnik, iznova i iznova, nigde kraja, izlaza početka...

Srušivši se na pod Igor je počeo da očajno viče i doziva pomoć.

Ruke mu se tresu.

U daljini vidi plavičastu siluetu, to se glavni dizajner približava. Silueta postaje jasnija i umesto sjajnog sata u ruci mu se sija pištolj- Igor počinje da žmuri i šakama prekriva lice...

 

Epilog------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

 

Zraci sunca obasjavaju beličastu zavesu, dok potpunu tišinu jutra prekida užasnut krik mladog grafičkog dizajnera Igora.

Danas je njegov prvi dan prakse. Polako otvara oči i shvata da je u svojoj sobi.

Pogled mu se zaustavlja na stolici preko koje je postavljena juče odabrana odeća.

Drhtavom rukom napipava telefon i gasi alarm.

Danas je Igorov prvi dan prakse. Igor mora da uči, jer učenje i rad su uslovi za blistavu budućnost.

 

Autorka: Milica Grbić

Najnovije