Mingl kutak arhiva

Sportski rezultati nisu preduslov moje sreće i samopouzdanja

Sportski rezultati nisu preduslov moje sreće i samopouzdanja

Marija Stambolić se bavi atletikom 16 godina. Takmiči se u disciplini trčanje na 800 metara. Sebe opisuje kao tvrdoglavu i pričljivu osobu. Ne voli da zavisi od drugih i nije timski igrač. Ove sezone napravila je zapažene uspehe i oborila je lični rekord koji sada iznosi 2 minuta 5 sekundi i 76 stotinki. 

Sa Marijom je o životnim uspesima, iskustvu i planovima pričala naša Jelena Čolović. Bez daljih odlaganja, predlažemo ti da što pre čekiraš ovaj intervju. 

Iza tebe je uspešna sezona u kojoj si oborila lični rekord i uzela nekoliko prvih mesta na takmičenjima u zemlji i svetu. Kakvi su tvoji utisci povodom toga?

Ovo mi je odlična sezona. Dugo nisam mogla da oborim lični rekord, ali sam napravila pozitivne korekcije u treninzima. Već neko vreme radim sa trenerom iz Splita koji se zove Jure Božinović i koji mi je mnogo pomogao.  Posle samo mesec dana su se videli rezultati. Meni je jako važno da me neko shvati i kao sportistkinju i kao osobu. Tokom prethodne godine korona je sve usporila, ali sam zato veoma zadovoljna kako se sada odvijaju stvari i vratila mi se motivacija.

Bila si u Americi četiri godine. Kako si se odlučila da odeš na drugi kontinent i tamo otpočneš novi život?

Kad sam završila srednju školu upisla sam Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja. Ispostavilo se da je izbor bio loš. Tamo se nisam pronašla. Mene ne zanimaju svi sportovi već samo atletika. Štrčala sam i nisam se dobro osećala u tom okruženju. Završila sam prvu godinu i upisala drugu, ali sam bila odlučna u želji da odem u Ameriku. Ponudu sam imala i pre nego što sam završila srednju školu. Došlo je vreme da je iskoristim. Upisala sam se na Fakultet za medije i komunikaciju u Kanzasu. Tamo su mi bili ponuđeni najbolji uslovi. Paralelno sam trenirala i učila. Što se sportskih rezultata tiče, malo sam stagnirala, ali učenje mi je odlično išlo. Oduševila sam se fakultetom. Sve je uredno i lepo organizovano, na tebi je samo da učiš.


Kako je okolina reagovala na tvoj povratak u Srbiju nakon završenog školovanja?

Nakon završetka studija od mene se očekivalo da ću ostati u Americi. Međutim, shvatila sam da ne mogu sebe da zamislim da tamo živim trajno. Javila sam roditeljima da sam kupila kartu i da se vraćam i baš su se obradovali. Imala sam tamo prijatelje koji su ljubazni i dragi, ali sam shvatila da to nije moj narod. Ovde mi se čini da su moji prijatelji baš pravi i nekako mi je sve to iskrenije, a i vratila sam se u klub u kom sam trenirala od malih nogu. U tom momentu sam imala skoro 25 godina. Sada imam 28. Ljudi su se čudili, ali ja znam da nisam pogrešila kao što sam to znala i tad.

Zaposlena si, reci nam kako uklapaš trening i posao?

Radim marketing za jednu stranu kompaniju. Plašila sam se kako će to izgledati kad se zaposlim. Mislila sam da će mi biti teško da kombinujem obaveze. Međutim, ne bih mogla da idem na takmičenja da ne zarađujem. Sve sama sebi plaćam: smeštaj, opremu, vitamine... Lepo sam se organizovala i ovog leta me je baš krenulo. Oslobodila sam se svega lošeg što me je kočilo i dobila sam novu energiju.


U disciplini koju ti trčiš (800 m) naša atletičarka Vera Nikolić držala je svetski rekord osamdesetih godina. Imala si priliku da je upoznaš. Kako je taj susret izgledao?

Jednom smo zajedno išle sa reprezentaciom u Albaniju. Ona je već bila u poznim godinama, ali je bila jako vesela i snažna. Bila je zaštitnički nastrojena i veoma mi se dopala. Nedavno je preminula. Organizovana je trka u njenu čast i bila sam jako srećna što sam pobedila.

Šta je najvažnije u sportu?

Samopouzdanje je jako važno. Ne mogu da kažem da ću da pobedim nekoga, ali uvek dam sve od sebe i znam da će se taj neko debelo namučiti da bi me pobedio. Osim toga, mnogo je bitan odmor. Treba da poznaješ svoje telo i da se ne forsiraš. Desi se da uradim loš trening, ali se ne sekiram zbog takvih stvari. Trka je momenat kad treba da pokažeš maksimum. Neko na treninzima postiže bolje rezultate nego na trci, ali broji se samo ono šta uradiš na takmičenju.

Ne možeš da budeš dobar sprinter, ako nisi prirodno brz. Možeš da treniraš snagu i izdržljivost, ali prirodna brzina je nešto što ti je dato. Čovek se sa tim rađa. Brzina je važna u skoro svakom sportu.

U Americi si imala priliku da trčiš štafetu. Kako si se u tome snalazila s obzirom na to da je atletika individualni sport i da si navikla da se oslanjaš samo na sebe?

To je bilo lepo iskustvo. Bilo je zabavno trčati štafete. Sve devojke sa kojima sam trčala su bile dobre. Međutim, nisam ja timski igrač. Nisam neko ko bi igrao odbojku ili neki grupni sport. Ne volim da zavisim od drugih. Volim da sve šta uradim bude moje, moja sramota i moj uspeh. Sve je na meni.

Postoji jedna rečenica koja se pripisuje bokseru Muhamedu Aliju: Mrzeo sam svaki minut treninga, ali rekao sam - nemoj odustati. Pati sada i živi ostatak života kao šampion. Šta ti misliš o tome?

Volim trening i uživam u njemu. Zaista se naježim kad čujem da neko citira tu rečenicu. Kakav je to život i loša motivacija? Valjda je bitno da uživaš u tom procesu? Pehar i medalja za mene nisu poenta. Naravno da volim da pobeđujem, ali ja uživam u trčanju inače. Čak i da ne ostvarim uspeh, tu nema kajanja zato što radim ono šta volim. Sportski rezultati nisu preduslov za moju sreću i samopouzdanje. Mučno je kad radiš ono šta te ne ispunjava.


Šta smatraš svojim najvećim uspehom?

Uspela sam da ostanem dosledna sebi. Iako sam karijeristkinja, nikad nisam dozvolila da mi to bude primarno. Zato sam se vratila iz Amerike i srećna sam ovde sa porodicom. Dobila sam na kraju sve što sam želela, a do toga sam došla napornim radom. Ostala sam iskrena i borbena. Bilo je momenata kad mi nije išlo, ali suština je da se nikad ne odustaje i da te porazi na neki način obogate.


Intervju radila Jelena Čolović

Najnovije