foto: BOŠ/Privatna arhiva
Kada su nam se slegne sve novogodišnje rezolucije i podsećanja na prošlogodišnje uspehe, odlučila sam da napravim kratak osvrt na godinu ženskih pitanja. U godini iza nas naučili smo nove stvari, divili se mnogim ljudima, gadili raznim postupcima, ali i otvorili pitanja za čijim odgovorima tragamo i u novoj kalendarskoj godini. Nova godina znači upravo to, kraj jedne kalendarske godine, ali ne i kraj naših težnji za bolji položaj žena u društvu.
U 2021. godini pisala sam tekstove o hrabrim ženama kao što su Danijela Štajnfeld i Milena Radulović, tekstove o selektivnoj pravdi u vezi sa nasiljem nad ženama, važnosti zaštite privatnosti, o tome šta da radimo kada sexting ode u pogrešnom pravcu, o raznim naizgled neprimetnim praksama nepoštovanja žena, sopstvenom poimanju pojma bezbednosti, kao i o predstavljanju žena u seksističkim reklamama kladionica i promociji loših praksi.
Ako oko nečega postoji većinska saglasnost u društvu to je činjenica da je godina bila turbulentna i nadam se da nas je naterala da se zapitamo: Kako žene mogu svakodnevno da se nose sa tolikom dozom diskriminatorskih praksi? Živimo, ali se borimo. Borimo se, a ne odustajemo. Zahvalne smo, jer #nismosame i jer je priča svake žene, iskustvo svih nas, ma koliko prevrtali očima na ove fraze. Retrospekcija godine prouzrokuje mi ambivalentna osećanja, ljutnju i ponos, strah i osećaj zajedništva, nepravdu i upornost.
Teška godina – hrabre žene
Nekoliko odvažnih devojaka prijavilo je da su bile žrtve seksualnog uznemiravanja, a kako je vreme prolazilo i druge devojke su se odvažile da podele svoje traume iz prisiljenih odnosa ili disfunkcionalnih veza. Morali smo više puta da ponovimo da nasilna manifestacija moći ne predstavlja čin časti ili pohvale za žene, već da je to grubo kršenje ljudskih prava, odnosno, zločin. Takođe smo shvatili da su pitanja zašto neke žene nisu u stanju da odmah (ili ikada) prijave nasilje i komentari šta bismo mi uradili da smo na njihovom mestu – pogrešni i idiotski. Podsetili smo se toga da obrazovanje, društveni ugled i stalež nisu nikakva garancija tome da naizgled ugledni i cenjeni ljudi ne mogu biti manipulatori i nasilnici.
Nisu nas preskočili ni skandali nipodaštavanja žena od strane aktuelnih političara i organa vlasti, kao ni slučajevi pedofilije, na koje su policija i sudstvo toliko zanemeli, da evo još uvek nemaju šta da kažu – valjda od šoka. Mesta koja bi trebalo da predstavljaju priliku za školovanje i neformalno usavršavanje, već duže vreme predstavljala su nečasna mesta zločina. Ako ćemo iskreno, i same kazne za počinjena dela su vrlo upitne, a nisu nam strani i slučajevi vremenski neshvatljivo kratkih kazni za nasilnička ponašanja.
Još jednom je potvrđeno da nemamo pravo na privatnost, kako u ličnim odnosima koji surovo zloupotrebljavaju naše poverenje, tako i u fizičkom prostoru naizgled bezazlene kabine za presvlačenje. Ako smo imale tu sreću da pri kupovini ne budemo žrtve grubog kršenja prava, nije isključeno da nećemo pobeći #porezunaroze, te ćemo za pojedine proizvode platiti veću cenu, samo zato što su namenjeni devojčicama i ženama i drugačije su estetike.
I dalje smo primorane da slušamo o tome kako postoje isključivo muški poslovi, dok za poslove na istim pozicijama zarađujemo manje od naših muških kolega. Ako pričamo o našim poslovnim ambicijama ili hobijima, neretki su komentari kako težimo veštačkom izmišljanju novih reči, jer nazivi poput psihološkinja ili menadžerka prljaju naš jezik, iako je sam jezik živa stvar, koja se menja društvenim razvojem. Podsetimo se toga da se i dalje neplaćeni rad u domaćinstvu i ne tretira kao vrsta rada, već podrazumevana aktivnost žene. U društvu još uvek ne postoji jaka tendencija da se poslovi destigmatizuju kao isključivo ženski ili muški, već u određene odnose ulazimo sa našom predodređenom ulogom i često sa vrlo malo volje da menjamo postojeće stanje.
Kada odlučimo da javno progovorimo o ovim temama bivale smo omalovažavane, vređane, ismevane, a na televizijskim gostovanjima i isključivane iz programa. Društvo se nije libilo ni da nam se meša u životne odluke, da li ćemo se ostvariti kao majke, već smatra da polaže pravo i na posedovanje naših materica. Ako se, pak, odlučimo na taj korak, naš tretman zavisiće od toga kako na nas gleda niko drugi no država, jer možda imamo pravo da se odlučimo za sopstveni biznis i preduzetništvo, ali nemamo i podrazumevane beneficije drugih profesija. Sa druge strane, tretmani žena u porodilištima su beskrupulozni do te granice da sve više mladih trudnoću dovodi u vezu sa surovim medicinskim tretmanima. Dok se mnoge žene i dalje bore sa dubokim osećajem uznemirenosti i straha , kao i posttraumatskim stresnim poremećajem – država, ali i mnogi mediji – ćute.
Da nismo bezbedne čak ni u najintimnijim odnosima, shvatile smo još jednom poučene iskustvom žena koje su preživele fizičko i psihičko nasilje i bile žrtve osvetničke pornografije koja je najednom osobama koje verovatno nećemo sresti u životu, dala za pravo da komentarišu naše postupke, telo i privatnost.
Tek ćete nas čuti
Biću iskrena. Ovo me jako plaši. Svaka nova priča žene koja je pretrpela strašno nasilje i nepravdu, a o kojoj u većini slučajeva može da priča najviše putem društvenih mreža – užasava me, čini me anksioznom i ljutom. Svaki put se iznova zgrozim, ali i ova osećanja su bolja od ravnodušnosti. Apatija pokazuje da nas problematične prakse ne zanimaju, a tamo gde postoji nezainteresovanost, ne postoji volja. Iako ne želim da zvučim previše svečano i demagoški: Pred nama je teška borba. Mnoga pitanja su otvorena, a nisu zatvorena, a mnogih se još nismo ni dotakli. Neadekvatna sistemska podrška, neaktivnost državnih organa i pristrasnost institucija dodatno otežavaju procese.
Želim da kažem još nešto...U disfunkcionalnom društvu materijalne nesigurnosti, ukorenjenih stereotipa i nejednakosti, kao i konflikta i afera za koje ne postoje (još uvek) sistemska rešenja, logično je da postoji i izvesna klasifikacija problema. U neformalnim razgovorima moji napori o insistiranju na borbi za ravnopravnije društvo bivaju suprotstavljeni argumentima o postojanju mnogo važnijih stvari koje iziskuju naše vreme i pažnju. I to jeste tako. Ali ne dopustite da vas neko sputava u vašim svakodnevnim malim borbama, oduzimajući vam titulu bitnosti istih. Jedna promena ne isključuje drugu, jer je i mali pomak značajna pobeda u odnosu na pređašnje stanje.
Imate pravo da budete uplašene, neraspoložene i ljute. Pored toga, dajte sebi prostora i za osećanje ponosa, jer su mnoge od ovih zastrašujućih praksi postojale i ranije, ali sada postoji i čvrsta kolektivna snaga za borbu za naša prava. Osećaj solidarnosti neka bude jači od osećaja nemoći, jer kada vam dođe da dignete ruke, zapamtite da smo spremne da zajedno dižemo glas!
Ta borba nije isključiva, a feminizam nije pogrdna reč. Feminizam nije svojstven samo ženama, niti bi trebalo da ima negativnu konotaciju i da podstiče antagonizam. Feminizam se tiče svih nas, muškaraca, žena, mlađih i starijih, zaposlenih i nezaposlenih, (ne)udatih i (ne)oženjenih. Naša veća prava ne podrazumevaju ugrožavanje tuđih, a naše namere su jasne, ali i glasne. Spremite se i pridružite se – ova godina je baš nekako idealna da zajedno menjamo svet (i da ovoj rečenici konačno damo praktičan smisao).
Autorka: Jelena Dadić