Mingl kutak arhiva

Socijalna pravda: Smer razvoja civilizacije ili neostvarivi ideal?

Socijalna pravda: Smer razvoja civilizacije ili neostvarivi ideal?

Izvor naslovne fotografije: Canva

Počev od 2009. godine, 20. februara obeležava se Svetski dan socijalne pravde. Ona se zasniva na principima pravičnosti i poštenja. Stoga, trebalo bi da postoji adekvatan odnos između svakog pojedinca i društva, bez obzira na njegov pol, rasnu i etničku pripadnost, socio-ekonomski status i ostale kriterijume kategorizacije ljudi.

Da li je to tako u realnosti i da li je to uopšte moguće? Mnogi tvrde da bi ona bila ostvariva ukoliko bi se makar većina ljudi posvetila postizanju pomenutog cilja. Međutim, problem je u tome što nemali broj ljudi nije svestan da postoji nekakav vid nejednakosti među pojedincima, dok drugi, iako svesni toga, ne smatraju to problemom koji treba rešiti, već jednostavno, prirodnim stanjem stvari.

Izvor: unsplash.com

Šta podrazumeva socijalna pravda? Pet principa stoji u osnovi ovog koncepta.

  • Prvi je princip pristupa resursima (npr. nemaju svi jednaku šansu da se obrazuju, što se često prenosi sa generacije na generaciju u okviru određene porodice). 
  • Sledeći je princip pravičnosti (pružanje svakom pojedincu specifične podrške kakva je njemu potrebna), koja se razlikuje od jednakosti (pružanje podrške svima na isti način, bez obzira na različitost potreba). Na primer, u određenim situacijama, osobe sa invaliditetom se ne mogu tretirati kao i svi ostali ljudi. 
  • Treći je princip participacije, koji biva narušen u situaciji u kojoj se ljudi osećaju kao da nemaju pravo da biraju (npr. kada pripadnici vlasti donesu neku odluku, bez izjašnjavanja naroda). 
  • Sledi princip diverziteta (uvažavanje različitosti među ljudima, po pitanju pola, kulture, uzrasta i sl). Veliki problem predstavlja diskriminacija koja je veoma prisutna, iako postoje napori da se ona umanji. 
  • Kao peti princip ističe se poštovanje ljudskih prava, koja su neodvojiva od koncepta socijalne pravde.

Profesor Filozofskog fakulteta, socijalni psiholog, dr Zoran Pavlović smatra da Srbija nije pravedno društvo.

On ističe da Sve dok od partijske knjižice zavisi sve ono što nikako ne bi trebalo, nikakve pravednosti ne može biti. To proizvodi važne socio-psihološke posledice: razvija se

  • norma nepoštenja (Ne isplati se da učim za ovaj ispit jer ga svi polažu prepisujući), 
  • kultura nepoverenja (Zašto bih tužio/la nekoga ko mi je naudio, kad nadležni neće reagovati), 
  • sebičluk i nesolidarnost (Naravno da ću da gledam isključivo sebe, kada to svi ostali rade) i 
  • naučena bespomoćnost
  • osećaj neefikasnosti (Nema razloga da izađem na proteste, kad ionako ne mogu ništa da promenim po tom pitanju).

Izvor: unsplash.com

Možemo li se onda nadati promeni? Profesor tvrdi da je promena veoma teška i moguća samo na duži rok. Socijalna psihologija je pokazala da pravila ponašanja postavljena u nekoj situaciji značajno određuju ponašanje ljudi, te ako se ona promene, može se promeniti i ponašanje, a time i uverenja ljudi. Dakle, trebalo bi prekinuti začarani niz nepravde koja samu sebe održava. Profesor navodi da pitanje Kako? vredi milion dolara i obrazlaže da se ljudi (pre svega oni na poziciji vlasti) ne bore za pravdu iz tri razloga:

  1. zato što ne mogu, zato što ne žele ili zato što im to niko nije tražio. Oni koji ne mogu nešto da promene pripadaju delu često nedovoljno kompetentne političke elite (nemaju dovoljno ekspertize za ono za šta su nadležni, ne slušaju struku ili partijski stavljaju iznad opšteg interesa). 
  2. Neke grupe ne žele promene jer to nije u njihovom interesu zbog toga što mogu veoma profitirati od postojećeg stanja (npr. zašto bi modernizovali društvo oni koji će u jednom modernom društvu biti nepotrebni). 
  3. Treće, to da im to niko nije tražio odnosi se na nepostojanje pritisaka odozgo (međunarodnih institucija), ali ni odozdo (građani i građanke koji nemaju osećaj da stvari mogu promeniti sopstvenom inicijativom i aktivizmom). Profesor zaključuje da je, nažalost, najsmislenije rešenje koje mnogi, posebno mladi, vide za ovu situaciju to da pravdenost potraže u drugoj državi. 

Da li je to jedino rešenje? Sigurno da nije, a verovatno nije ni najbolje. Šta možeš da uradiš zajedno sa drugim vršnjacima? Kao član generacije čije vreme tek dolazi, možeš se potruditi da više uvažavaš druge, da ih bolje razumeš, da se zalažeš za pravičnost, da radiš na tome da se tvoj glas čuje i da donosiš odluke koje se tiču tvog života, kao i tvoje generacije, verujući pri tome, da je sve navedeno moguće i da si sposoban/na za to.

Autorka: Vladana Radenović

Najnovije