Sve više mladih već u pubertetskom periodu eksperimentiše sa alkoholom i phisoaktivnim supstancama, ali problem koji postaje sve aktuelniji i nekako promiče ispod radara jeste sklonost maloletnika i starijih maloletnika da se oprobaju u igrama na sreću. Naizgled bezazlena poseta kladionici može da se pretvori u pravu noćnu moru za svakog pojedinca i njegovo okruženje. Kako smo došli do toga da je kockanje postalo vodeća bolest zavisnosti u Srbiji?
Opojan miris espreso kafe, poker aparati koji putem raznih zvukova i animacija podilaze svakom čulu, simpatične i nasmejane devojke koje vas upućuju na jednu od igara na sreću; sve to uz ritam neke inostrane pop zvezde na zvučnicima. Deluje kao scenario iz jednog od filmova o Džejmsu Bondu, zar ne? Međutim iza tog lažnog sjaja kriju se tragične priče ljudi od kojih su neki izgubili sve.
Iz Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj nedavno su stigli alaramantni podaci. U periodu od septembra 2021. do januara 2022. godine, priliv pacijenata koji žele da leče zavisnost od kockanja je povećan za čak 30%. Takav skok nije zabeležen od 2010. godine kada je započet program lečenja patološke zavisnosti od kockanja. Ovi podaci međutim ne predstavljaju iznenađenje. Podaci Svetske zdravstvene organizacije (SZO) iz 2008. godine nam govore da je Srbija već tada bila druga zemlja Evrope po broju kockarnica po glavi stanovnika sa 300.000 ljudi koji su zavisili od kocke, od čega je najveći broj ljudi spadao u starosnu grupu od 18 do 25 godina.
Iako je država u okviru Zakona o igrama na sreću dodatno zaštitila maloletnike od kockanja tako što je postavila minimalnu udaljenost između kockarnice i obrazovne institucije na 200 metara, kockarnice i dalje „niču kao pečurke“. U Novom Sadu se npr. nalazi preko 130 kockarnica na 14.500 srednjoškolaca što znači da na 100 srednjoškolaca postoji jedna kockarnica. Čak 58% srednjoškolaca je svoj prvi susret sa kockarnicom imalo pre svoje 16. godine. Iako propisi izričito zabranjuju maloletnike u kockarnicama, mnogi „prevare sistem“ tako što će dati nekom punoletnom i starijem da im uplati neku od igara na sreću.
Kada govorimo o patofiziološkim mehanizmima koji dovode do razvijanja zavisnosti od kockanja, praktično se sve svodi na podilaženje najprimitivnijem delu našeg mozga koji se bavi nagrađivanjem. Navala dopamina dovodi do zavisnosti od istog i težnje ka lučenju još većih količina. Svaki kockar je počeo rekreativno i uplatio je prvi tiket ili odigrao prvi broj na ruletu radi jeftine zabave ili potencijalno lake zarade. Trenutak kada to pređe u patologiju jeste kada se osećaj dobitka i osećaj iščekivanja izjednače. To dovodi do konstantnih gubitaka koji kulminiraju zajmljenjem novca, najčešće od kamatara, što dovodi do velikih dugova, i na kraju ugrožavanja ne samo pojedinca koji kocka, nego i njegove okoline.
Sličan fenomen se viđa i kod kriptovaluta. Nakon naglog uspona tzv. „bitkoina“, mnogi su videli priliku za brzo i lako bogaćenje. Međutim te valute su fiktivne i dovele su do toga da su mnogi izgubili svoje životne ušteđevine. Nedavno je rehabilitaciona klinika „Castle Craig“ u Škotskoj uvela program lečenja zavisnosti od kriptovaluta u okviru svog programa lečenja od patološkog kockanja. Ovaj fenomen će se svakako dodatno proučavati u godinama koje dolaze.
Premda postoji propisana terapija za patološke kockare, kao i niz programa za odvikavanje, kao društvo i država moramo da uradimo više na prevenciji. Na državi je da pooštri propise prema industriji igara na sreću i poboljša ekonomske prilike u populaciji, dok mladi ljudi treba da budu svesni jedne činjenice, a to je da je najsigurnija kocka ona koju bace što dalje od sebe jer život nije igra.
Autor: Antonije Brmbolić