Autor fotografije: Aleksandar Letić
Bez uvodne špice, natpisom Za Glogija počinje nova komedija Radivoja Raše Andrića – Munje:opet. Andrić ponovo okuplja dobro poznate likove: Popa, Mareta, Katu, Lolu i Gojka. Međutim, vreme se promenilo. Došlo je jedno novo doba Munja, doba koje nije devedeseto.
Pop (Sergej Trifunović) i Mare (Boris Milivojević) više nisu mladi, koliko god da je teško u to poverovati, te je ovo sada, kao devedesete onda, okolnost koja će otvoriti neke nove avanture. Njih dvojica se nisu umnogome promenili, mada, Mare više na gajbi nema ćaleta, kevu, kevine dve tetke iz Bosne i ujnu sa Kosova, tu je samo keva. Dok Pop izgleda kao da nije imao ribu otkad su uvedene zadnje ekonomske sankcije.
Zaplet se dešava kada Mare i Pop shvate da ih je Gojko (Nikola Đuričko) ponovo prevario tako što je njihov prošlovekovni sempl Koliko si jak dao Mili Sili (Miona Marković), mladoj estradnoj umetnici. Zato odlučuju da odu u Beč, gde Gojko sada živi, i da uzmu svoju ,,stvar’’. Međutim, da radnja bude interesantnija, u Beč ne putuju samo njih dvojica, već i ostali drugari iz srednje škole sa sve razrednom (Seka Sabljić), jer Gojko u Beču organizuje dvadeset godina mature. Paralelno sa ovim tokom radnje, istim autobusom u Beč putuju i mladi srpski srednjoškolci kako bi predstavili svoju zemlju na takmičenju iz hemije. Čini se da uvođenjem novih likova, kao i novih drama, sama komedija postaje dinamičnija. Dinamiku unose raznovrsni istaknuti likovi: Mila Sila, Miki Gas (Dragan Marinković Maca), Gile (Vladimir Kovačević), telohranitelj Musa (Miloš Milaković) ali i neka epizodna (dobro poznata) lica, poput Milorada Milinkovića i Svetislava Basare.
Upoređivanje sa prvim delom je nemoguće izbeći, najviše zbog kultnosti i simpatiziranja istog. Mišljenja su podeljena, u bioskopskim salama se ori smeh, dok se na društvenim mrežama ispoljavaju nezadovoljstva ovim, uslovno rečeno, drugim delom Munja. Najveća prašina podignuta je oko preteranih marketinških sekvenca. Ima istine, čini se kao da se u nekim momentima film može posmatrati kao samostalna reklama za Štark i Orbit, jer mladi hemičari ili jedu smoki, ili žvaću žvake. Bilo kako bilo, a da nije bilo ovoga, bilo bi nešto drugo, posebno od onih koji su od ovog Andrićevog ostvarenja očekivali treš.
Film Munje:opet možda najbolje može da najavi antologijski monolog nekog Ežena Joneska iz prvog dela: Gledajte ove klince, oni su tačno tako klinci kao kada sam ja bio klinac. Oni se svi na isti način zabavljaju, tačno tako, već vekovima i vekovima. Iste gužve, iste reči duha, ista bezočnost, ista samoubraženost, ista ludost kojoj će usledeti ista mudrost zrelih ljudi. Već vekovima, jednog lepog dana, oni će na isti način ostariti, istom pobunom i istom pomirenošću i istim načinom da o tome ne vode računa. Ovi klinci iz prethodnog naraštaja koji su ostarili, iste grčevitosti, iste plahovitosti. Nikada nisam voleo ni klince, ni matorce.
Teško je ne voleti Popa i Mareta, i kao klince i kao matorce.
Autorka: Nevena Branković