Mingl intervju, Planinarski savetnik: od Kosmaja do Himalaja

foto: BOŠ, Planinarski savetnik

Daleko, dalje, na kraj sveta, putevima kojima se retko ide. Odlučno, punog srca i nogu spremnih za novu avanturu, Katarina prelazi kilometre želeći da vidi, sazna, oseti, doživi. Na portalu Planinarski savetnik ona sa ljudima deli svoja iskustva, doživljaje i inspiriše ih da se pokrenu i upuste u neku od avantura.

Kada se i kako kod tebe javila ljubav prema planinarenju?

Davno to beše, ali znam da se to desilo nakon mog prvog odlaska na planinarenje.

Tada sam shvatila da planinarenje nije takmičarski sport i to me je kupilo. Shvatila sam planinarenje kao aktivnost koja mi je dozvoljavala da se takmičim sa  sobom, postavljajući nove granice i ostvarujući nove uspehe. To je bila prilika da istražujem sopstvene granice bez pritiska da nadmašim druge ili da neko želi da nadmaši mene. Osetila sam da planine pružaju tu tihu slobodu koja mi je nedostajala i tada sam znala da je ovo nešto u čemu želim da se potpuno izrazim.

Nije to bio samo trenutak samoosvešćivanja. U svetu planinara sam pronašla istomišljenike, ljude sa sličnom strašću prema prirodi. Taj osećaj pripadnosti i zajedništva je bio duboko ohrabrujući. Deljenje iskustava i avantura s nesebičnim ljudima koji dele istu strast je postalo nešto neprocenjivo za mene.

Postoji mnogo razloga zašto sam se zaljubila u planinarenje. Nisu to samo vrhovi i pejzaži, već i unutrašnje putovanje koje sam doživela kroz svaki korak.

Koje uspomene te vezuju za odlazak na prvo planinarenje?

Bila sam potpuno nespremna. Nosila sam obične ravne patike, teksas kombinezon i šareni školski ranac, koji je bio daleko od planinarske opreme. Tada nisam imala pojma da postoje, recimo, planinarski štapovi, a kamoli čemu oni služe, niti da postoje gojzerice kao specijalna obuća za planinare, koja zaista jeste jako bitna.  Iako sam se tog dana uspela, četvoronoške, nije mi bilo važno sve što je prethodilo u momentu kada sam se popela na vrh.

Prvo iskustvo me je naučilo lekciju o važnosti pripreme i istraživanja preupuštanja u avanturu. Takođe, podseća me na neverovatnu prilagodljivost ljudskog duha I sposobnost da slavimo svaki trenutak, čak i kada nismo potpuno spremni.

Nakon tog dana, započelo je postepeno nabavljanje prave planinarske opreme, ali ta prva avantura ostala je kao nezaboravna priča u mom životu.

Foto: Dejan, Angelina, Suza, Sneža i Kaća

Koliko ti je planinarenje omogućilo da se povežeš sa drugim ljudima koji dele istu ljubav prema prirodi i slobodi?

Nakon mog prvog iskustva na planini, shvatila sam da moram da nađem način kako da ostvarim svoje snove i budem što više u prirodi. U to vreme sam radila kao turistički vodič, a onda sam shvatila da, kada već vodim ture, hajde da vodim tamo gde stvarno volim – i  tako sam krenula. Svaki vikend na planini bio je prilika za spanjanje sa divnim ljudima koji su došli da podele istu strast.

To mi nije bilo dovoljno, pa sam pokrenula Instagram zajednicu „Planinarski savetnik“ gde sam za svoju dušu pisala objave i podsetnike kako ne bih zaboravila na važne stvari. Verujte mi da i dan-danas na toj stranici pretražujem neke savete koje sam davno napisala jer mi je u tom trenutku potreban.

Svi ti divni ljudi koje sam upoznala postali su mi izvor inspiracije i podsetnik na snagu zajedništva koje izvire iz ljubavi prema prirodi. I sada, kada se nađem na planini u društvu istomišljenika, osećam se kao da sam pronašla svoje mesto među ljudima koji istinski razumeju što znači biti slobodan i povezan s prirodom.

foto: Privatna arhiva, Planinarski savetnik

Planinarenje predstavlja pomeranje granica – onih koje prelazimo koracima, ali i onih ličnih, naših. Koliko ti je bavljenje planinarenjem pomoglo da upoznaš sebe, svoju snagu i hrabrost?

Meni je svaki korak – novi korak ka upoznavanju sebe. Da nije bilo planinarenja mislim da nikada ne bih shvatila koliko sam hrabra i koliko to treba da cenim.

Ljubav prema pešačenju i planinarenju me je čak odvela na neverovatnu avanturu nazvanu „Camino de Santiago“. Hodala sam preko 300 kilometara tokom 12 dana, od Porta do Santiaga de Compostele u Španiji, nosila težak teret na leđima. Putovanje je bilo ispunjeno suzama, smehom, trenucima kada sam pomislila da odustanem, ali sam ipak nastavila.

Postavljala sam pitanja samoj sebi - šta zapravo radim, zašto prolazim kroz sve to? Imala sam žuljeve na nogama i trpela bol dok sam korak po korak napredovala.

Nisam dozvolila da boli teškoće budu jači od mene. Došla sam do cilja, sa suzama ponosa i osmehom na licu. Shvatila sam da pomeranje granica i izlazak iz zone komfora nije nimalo lak put, ali kada pređemo taj prvi korak, otkrivamo moć koju nosimo u sebi. Avantura na Caminu me je naučila da unutar sebe imam neiscrpnu snagu i da sam u stanju prevazići i najteže prepreke.

Planinarenje me je naučilo da se ne zaustavljam pred izazovima, već da ih koristim kao priliku da rastem. Svaki korak prema vrhu nije samo fizički napredak, već i duboko putovanje ka spoznaji svoje istinske snage i hrabrosti. Kada se nađem na planinskim stazama, osećam se kao da hodam kroz sopstvenu priču o samopreuzimanju i trijumfu nad samom sobom. To je podsetnik da, kada se suočimo sa strahovima i nesigurnostima, možemo postati istinski carevi.

foto: Nemanja Branković, Planinarski savetnik

Znamo da si do sada kroz svoje poduhvate prošla brojne kilometre. Koja destinacija ti je ostavila najveći utisak, a koju planiraš da posetiš?

Kada je reč o posebnim trenucima, nedavno uspinjanje na Maglić me je dodatno izazvalo. Možda je to bilo zbog toga što sam krenula nakon muzičkog festivala, OK festa, i puno zabave, a možda i zbog izazovne kilometraže staze, koja se ispostavila većom nego što su zvanični podaci rekli (samim tim i loše pripreme sa moje strane).

Bilo kako bilo, taj uspon na Maglić će zauvek ostati urezan u mom pamćenju kao jedan od najzahtevnijih. Kada smo već kod Maglića, ne mogu a da ne pomenem i čaroliju Trnovačkog jezera, mesto koje je bukvalno raj na zemlji.

Zbog brzog tempa života, ponekad je teško odmah se setiti svih detalja sa svake staze. Zbog toga sam počela voditi svoj planinarski dnevnik. On je postao moj način da sačuvam svaku uspomenu, svaki korak i svaki pejzaž koji sam doživela. Sada su ti dnevnici postali proizvod koji možete pronaći na instagram profilu i u knjižari Dereta, kako bi i vi mogli da sačuvate svoje dragocene trenutke.

Koju destinaciju želim da posetim? Za početak sve od Kosmaja do Himalaja! :)

Ljubav prema prirodi i očuvanju životne sredine potrebno je razvijati od malih nogu. Na koji način možemo uključiti najmlađe u ovakve poduhvate?

Postoji toliko načina.

Sećam se trenutka kada sam prisustvovala nekom predavanju gde sam govorila o svojoj ljubavi prema planinarenju. Tom prilikom, susrela sam se sa jednom srednjoškolskom nastavnicom koja me je upitala da li bih mogla da dođem i održim predavanje njenim učenicima kako bih podelila svoje iskustvo. Taj trenutak mi je pokazao koliko je edukacija ključna u današnjem svetu punom informacija.

Osim edukacije, praktičan pristup i lični primer su takođe važni. Učestvovanjem u aktivnostima kao što su čišćenje lokalnih parkova, sadnja drveća ili uređenje vrtova, deca ne samo da doprinose očuvanju prirode, već i razvijaju osećaj odgovornosti prema svojoj okolini.

Organizovanje izleta u prirodi i istraživanje okoline omogućava deci da se dublje povežu sa prirodnim svetom. U poslednjoj turu koju sam vodila, najmlađi član ekipe je imao 12 godina i krenuo je sa mamom. Evo, rečima vam ne mogu opisati koliko je on uživao jer takva iskustva obogaćuju njihovu perspektivu i osećaj poštovanja prema prirodi.

Ono što ne treba da zaboravimo je da smo mi, odrasli, modeli za decu. Kao što je mama Marija model za svog sina Vladu, koji će, sigurna sam, nastaviti da korača ovim putem. Naši svakodnevni postupci, kao što su recikliranje, štednja vode i energije, kao i briga o životinjama, mogu uticati na njihove navike i vrednosti.

foto: Planinarski savetnik

Koja su tri razloga zbog kojih bi svako trebalo da se oproba u planinarenju?

Izazov: Dok se penješ uz planinske vrhove, ne takmičiš se sa drugima, već sa sopstvenim granicama. Zamisli tu situaciju, laganim koracima koračaš ka vrhu planine, pobeđujući sebe iznova i iznova.

Povezanost sa prirodom: Ono što najviše volim kod planinarenja jeste da ono nije samo o pobedama, već i o dubokom povezivanju sa prirodom. Dok se penješ ka vrhovima, osećaš se malenom u odnosu na ogromne planinske masive, ali to ne treba da nas obeshrabruje, već da nas motiviše da prigrlimo tu skromnost i uživamo u lepoti prirode. Osim toga, nema ništa smešnije od razgovora sa drvećem, kome se zahvaljuješ zato što postoji.

Dok se penješ ka vrhovima, osećaš se malenom u odnosu na ogromne planinske masive. Ali to ne treba da nas obeshrabruje, već da nas motiviše da prigrlimo tu skromnost i uživamo u lepoti prirode.

Zajedništvo i smeh: Na stazama susrećeš druge avanturiste, istomišljenike koji dele tvoju strast prema prirodi. Deliš smeh, iskustva i ponekad i previše šale. Jer, zašto da ne budemo malo šaljivi dok se suočavamo sa izazovima? Osećaj zajedništva i podrške je neprocenjiv, bez obzira na to koliko iskustva ili tehničkih veština imamo.

U suštini, planinarenje je avantura koja nas ispunjava slobodom, smehom i izazovima. To je način života koji nas inspiriše i tera da istražujemo nove predele.

Možeš li da nam kažeš kako izgleda jedan dan na planinarenju?

Pa, evo kako izgleda jedan "planinarski dan" kroz moje oči:

Sve počinje veče pre polaska i to je prva stvar kojom nas planinarenje uči – organizacijom. Ona je ključna, zato veče pre pakujem svoj ranac. Grickalice, voda, neophodna oprema – sve je tu kako bih ujutru mogla brzo da se spremim. Zvuči lako, ali verujte mi, provera da li je sve spakovano je ka oneka mala misija.

Ustaje se u ranim jutarnjim časovima, nekada i u 4h. To je druga stvar koju me je planinarenje naučilo – da imam obavezu prema sebi, obavezu da se suočim sa izazovima i da ih prevaziđem.

Dok putujem ka planini, svet polako dobija boje. Ti momenti putovanja su pravo vreme da se zaviri u dušu planine. Kao vodič, volim da saznam sve o njoj – njene tajne, legende, reljef koji je oblikuje. Važno mi je da znam sve – dužinu staze, visinsku razliku, tehničke detalje. Sve to mi pomaže da se mentalno pripremim za dan koji je pred nama.

Nakon što stignemo na destinaciju, pre podneva, pripremamo se za uspon. Svaka planina nosi svoju tajanstvenu priču, a svaki uspon je nova avantura. Ono što čini planinarenje posebnim su ljudi koji su sa tobom tog dana. Njihova prisutnost zaista motiviše. I kad pomisliš da više nemaš snage, oni ti pokazuju da možeš. U tim trenucima smeh i zabava postaju prava terapija. Nekad se i zapeva usred planine.

foto: Privatna arhiva, Planinarski savetnik

Kad se stigne na vrh, taj trenutak postaje magičan. Osećaj da si pobedio svoje sumnje i stigao do vrha je neopisiv. Tu deliš trenutak ponosa i sreće. Tu nastaju najlepše fotografije i divne uspomene.

Što se satnice tiče i vremenskog okvira za uspon, sve zavisi od same staze i tempa grupe. Nekada se za uspon, za koji je inače potrebno 3 sata, grupa popne za 2 sata, a nekada za 4. Ono što je važno tokom uspona jesu i pauze. Pauze se prave tokom uspona uvek. Važno da to budu male pauze kako se ne bismo ohladili, posle čega je telu potrebno vremena da se ponove navikne i zagreje. Par većih pauza i dosta manjih.

U povratku je uglavnom potrebno manje vremena nego za uspon. Naravno i to zavisi od toga da li je staza kružna ili se vraća istim putem. U svakom slučaju, uglavnom se završi u poslepodnevnim časovima. Tada te u podnožju nekako skoro pa uvek sačeka hladno pivce. Da li je to neki restoran, market ili seosko domaćinstvo – nekako se uvek nađe pri ruci. (smeh) Ubrzo to postaje jedno od omiljenih trenutaka planinarenja, tada deliš iskustvo i utiske sa drugim ljudima.

Kada se i pojede nešto, kreće se kući. Ulaziš u isti kombi ili autobus kojim si krenuo i vraćaš se na početnu tačku. Onda, zavisi koliko je uspon bio težak, ili zaspiš instant ili kreće pesma.

Ako krene pesma, onda cela grupa učestvuje i nastaje potupna magija.

Naposletku, kada stgneš kući i kada ti se slegnu utisci, shvatiš koliko se samo stvari dogodilo tog dana i koliko si ponovo pobedio sebe.

Zahvališ se i od slatkog umora utoneš u san. :)

I za kraj, otkrij nam šta su sledeći koraci Planinarskog savetnika?

Odskoro, Planinarski savetnik nije samo moja priča, već se iza nje krije tim od troje ljudi – Nemanje, Nataše i mene. Trenutno radimo na razvoju ideje Zapisuj-Daruj, koja će uskoro, nadamo se, rezultirati osnivanjem udruženja.

Planinarski dnevnici, koji su prvobitno nastali kao lična potreba, sada su postali proizvodi koji su dostupni svima, a ono što ga čini zaista posebnim jeste to što će imati i humanitarnu dimenziju. Naša misija je jasna – želimo da pomognemo svratištu i deci koja nemaju privilegiju kao mi. Takođe, vizionarski planiramo omogućiti deci da uživaju u prirodi i stvaraju dragocena sećanja.

Planinarski dnevnik je samo početak. U budućnosti se nadamo da ćemo organizovati planinarske ture od kojih ćemo deci omogućiti boravak u prirodi. Ideja je da svaki korak koji napravimo bude korak za njih. Naš cilj je da im pružimo priliku da dožive prirodu i stvore nezaboravna iskustva.

foto: Planinarski savetnik

Razgovor vodila: Miljana Jovanović