Mingl kutak

Killers of the Flower Moon, Možeš li na ovoj slici pronaći vuka?

Killers of the Flower Moon, Možeš li na ovoj slici pronaći vuka?

foto: Pixabay, BOŠ

Mesecima unazad, još od filmskog festivala u Kanu, mogli smo čitati raznovrsne naslove kada je u pitanju novi film Martina Skrorsezea. Killers of the Flower Moon je najavljivan kao epska saga, inspirisana romanom Dejvida Grena. Međutim, u moru svih marketinških naslova, najviše su me izmanipulisali oni koji su se odnosili na sam osvrt ocenjivanja glume Leonarda Dikaprija kao na sam vrh njegove glumačke sposobnosti (otkrivanje tople vode). Pritom, film je sličnim naslovima već stavljen na startnu liniju trke za najprestižniju kinematografsku nagradu (bar je to nekada bila) – Oskara. Nakon ovog Skorsezeovog ostvarenja, mogu reći da Leo jeste najbolji glumački izraz dotakao u njegovom filmu, ali to sigurno nije ovaj.

Istorijske okolnosti ove priče su tek samo pozadina kojom se kreću glavni junaci, donose odluke, plaše se, veruju i vole. Istorijski kontekst je poslužio autoru da predstavi animalnu prirodu ljudi, njihove nagone između trougla razine novca, erosa i tanatosa. Killers of the Flower Moon je priča o svemu, ali najviše, kako bi to Tišma odredio (ali u potpuno drugom kontekstu), o upotrebi čoveka. Kako bih potkrepila prethodnu rečenicu, izdvajam: Glavni junak, Ernest Bukhart (Leonardo Dikaprio), je mladi veteran koji dolazi iz Velikog rata. Valja izgraditi neki svet nakon svih tih ratnih okolnosti. Postavlja se pitanje: Hoće li Ernest i dalje pristati na funkciju upotrebljenog čoveka (pacijensa) ili će preuzeti život u svoje ruke (postati agens)? Zato, ovo nije film o ljubavnoj romansi koja pobeđuje zlo, već se radi o mnogodubinskoj problematici.

Narodu Osejdža je početak dvadesetog veka doneo otkriće nafte i neslućeno bogatstvo, što će učiniti da se ,,beli ljudi'' okome na ovu nežnu zajednicu, te da pokušaju da dođu do njihovog imetka. U ratu i ljubavi sve je dozvoljeno, te zato sebi glavni junak daje za pravo da olako donosi čak i one najbrutalnije odluke kako bi priuštio pobedu i na jednom i na drugom polju. On svoj oslonac pronalazi u samoprozvanom kralju, njegovom ujaku Vilijamu Hejlu (Robert de Niro). On je lokalni vladar, zlikovac pitomog oblika. Stvara se odnos koji se može poistovetiti sa odnosom gospodara i roba. Ono što glavnog junaka izdvaja od njegovog kralja je to što nije baš baždaren, što doprinosi da ovaj junak u etičkom pogledu sasvim slučajno postane antijunak – Ernest je tragična figura. Sa druge strane, oličenje poverenja i ćutljive čistote pronalazimo u glavnoj ženskoj junakinji Moli (Lili Gledson), Sedefnoj ruži. Ona se zaljubljuje u pohotnika na njeno crno bogatstvo, u sopstvenog dželata, a da zlo bude još gore – ona mu veruje. Čini se da to poverenje nije naivno i maloumno, jer njen karakter do kraja ostaje učaurena enigma, zbog njene buntovne ćutljivosti. Svi ostali junaci su izrazito čitljivi, nema nagađanja. Interesantno je to što se uvek pretenduje narativnosti, od likova, pa do samog tvorca ovog ostvarenja, koji se pojavljuje na samom kraju filma u jednom umetničkom obliku predočavanja ,,šta je bilo posle''.

Skorseze izvlači iz rukava svoja dva najjača asa (Dikaprija i De Nira). Lako je odigrati kvalitetnu partiju dobrim kartama, ali one nemaju nikakvu vrednost kada se iz igračeve ruke vidi samo njihova poleđina. Izuzimajući ovo, postavlja se pitanje: Da li je Marti umeo da se najbolje nosi sa celokupnom igrom? Da li je uspeo da ostvari besprekornu motivisanost za koju su, čini se, tri i po sata trajanja sasvim dovoljna?

Autorka: Nevena Branković

Najnovije