foto: mudassarms11_Pixabay, BOŠ
Juče nas je sve dočekala tužna vest, koja nikoga nije ostavila ravnodušnim. Napustio nas je Metju Peri, ali nam je za zauvek ostavio Prijatelja, nekoga uz koga smo odrastali, radosno se smeškali, glasno se smejali, grickali kokice i nokte, bežali od turobne svakodnevnice, ušuškavali nemirne noći, obeležavali druženja i šta sve još nismo. Juče su društvene mreže bile preplavljene fotografijama i klipovima Metjua Perija, a zapravo Čendlera Binga, genijalnog Čendlera nenadmašive harizme. Ovaj nesavršeni šarmer najčešće je netremice krao najveće simpatije, čak i kod onih koji nisu mogli da se opredele koji im je to najomiljeniji junak iz ove kultne serije.
Jučerašnji dan. Nisam još ni stigla potpuno da otvorim oči, a već me je sačekala crno-bela fotografija dobro poznatog lika. Smešno je to što sam bila ljuta na sebe, jer sam istoj toj sebi milion puta rekla da ne treba prvog minuta novog dana grabiti telefon i ''čačkati'' vesti i mreže. Kao da bi to u ovom slučaju nešto promenilo. I šta sada? Gotovo je, preminuo je Metju Peri, i ja sam to već saznala. Čudno je. Šta to osećam? Da li je u redu osećati tugu? Nedelja je. Napolju je proleće, a kraj oktobra. Čudno je. Razmišljam, brzo će praznici, kuvaće se vino, praviće se palačinke i gledaće se Prijatelji. Kako će se gledati ponovo Prijatelji nakon ovako nezahvalnog jutra u kojem nas sačeka vest na koju ne umemo ni da odreagujemo potpuno definisano. Ili je definisano, ali je previše? Pa šta? Bežanje od patetike nas često udalji od istine i od onoga što je verovatnije, pa se tako danima pravimo i pretvaramo. I taman kada pomislimo da smo se sakrili dovoljno dobro, đavo se nasmeje. Samo nekoliko kilometara od zgrade gde stanujem, sela sam da doručkujem, neću ni da ulazim na društvene mreže. Smešno je. Kao da smrt traje tek samo tog jednog dana kada se dogodi, a već sutra nestane. Kao što rekoh: Đavo se smeje. Taman što sam naručila doručak, okrenem se prema jednoj staroj crvenoj bubi, onako, da je lepše sagledam. Pogled se zaustavi. Ne na bubi, već na povećoj ploči koja se nalazila na zgradi iza bube. Sećam se da sam jednom tu već prolazila, ranije. Na ploči, pored dobro poznate fotografije stoji: U ovoj zgradi je živeo Nebojša Glogovac, Princ glume i čudo od čoveka. Eto, verovatno je tako. Ako se ne može pobeći, onda se ne treba bežati, već se treba osećati, bez bilo kakvog razmišljanja da li je nešto opravdano. Naposletku, ko bi na to mogao i da odgovori? Emocije nas čine ljudima, a nedeljom se ne radi, pa je jako povoljno osećati, čak i ono što je nepovoljno, jer već sutra će biti ponedeljak.
Na današnji dan, pre 26 godina, izašla je 5. epizoda 4. sezone pod nazivom The one with Joey's new girlfriend, epizoda koju smo verovatno svi pogledali sto puta. Neka sto prvi put ne bude drugačiji. Neka svako ponovno gledanje Prijatelja bude kao ponovni sastanak sa Čendlerom, junakom koji se zafrkava sa životom.
Autorka: Nevena Branković