Foto: Boš
Čovek je tvrd orah, voćka čudnovata, zagonetka i ,,luča tamom obuzeta’’, biće rođeno iz jedne misli vođena svetlom idejom koja je poslata ,,odozgo’’.
Prošlost, sadašnjost i budućnost svezane su u čvor večnog sada, onog jedinog prisutnog trenutka koji osećamo da pulsira u nama. Njegoševa savremenost leži u njegovoj svevremenosti.
Mnogo više od tradicije u čije okvire ga je ušuškala ondašnja građanska recepcija, kosovski mit i školski udžbenici, Njegoš je pronašao reči kojima progovara o ljudskosti. Zato je ovaj 13. novembar ponovno rađanje pesnika, vladara i vladike.
,,Lakše je biti vladika nego čovek’’ – zabeležio je Andrić Njegoševe reči kojima je pokušao da opravda odgovornost trostrukog položaja, a biti vladika i biti pesnik podrazumeva mirenje suprotnih zahteva.
Da li nam je potreban neki poseban dvogled da bismo uspeli da dosegnemo do velikih visina kojima se nesmetano kretao Njegoš? Kako da razumemo Njegoša, više od sto stihova iz Gorskog vijenca, koje smo morali znati napamet za odgovaranje u srednjoj?
Taj čuveni epski spev, u svom najširem planu, peva o sudbini jednog naroda različite veroispovesti – Srba i poturica. Vladika Danilo se nalazi u procepu između razmišljanja i delanja. Kako ubiti nekog svog koji nije naš? Kada se svuče odelo verskog opredeljenja, ogoljen do kože, svako postaje, i jeste, čovek, bez obzira na ono u šta veruje i za šta se opredeljuje (ili na šta je prisiljen da se opredeli).
A šta je sa noćima koje mogu biti veće od celog jednog veka? Zašto jedno biće svete titule strast i telesno beleži ovom metaforičnom odrednicom? U nestvarnoj noći koja postaje vrednija od celog veka, Njegoš, kao reprezentativni pesnik romantičar, sreće vilu i zaustavlja svoje vreme zarad ispunjenja svete želje.
,,Trenuć mi je svaki sahat – moje vreme sad ne ide;
(...) Prelesnicu kako vidim, zagrlim je kv bog veli,
uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji.’’
(Noć skuplja vijeka)
Malo ko poznaje Njegoša kao ranjivog i ogoljenog usled erotičnog susreta sa ženom koja ga razoružava, a u pesmi Noć skuplja vijeka, on opisuje jedan nesvakidašnji događaj za koji se veruje da je bio istinit. Eros je tu svakako umešao svoje prste, a magija prestaje malo iznad ponoći, u trenutku kad mesečina biva zamenjena sunčevim zracima. Šta se desilo pod šatorom, ostaje u šatoru, te uprkos strogoj nameri da svoj identitet sačuva spaljivanjem pesme, mi danas, na svu sreću, ipak imamo dokaz da je Njegoš bio čovek od krvi i mesa, od ,,trošnog’’ tela i ovozemaljskih strasti.
,,Lakše je biti vladika nego čovek’’ , ove reči sada imaju mnogo potpuniji smisao, jer se u velikom crnogorskom vladaru stalno odigravala borba na dva plana: fizičkom i duhovnom. Upravo te suprotnosti, koje su stalno titrale u prirodi njegovog lika, sučeljavale su se i u prirodi njegovog pesničkog stvaralaštva. Svoju podvojenost umetnički je uobličavao kroz sukobe života i smrti, dobra i zla, svetlosti i tame, akcije i kontemplacije.
Čovek se ljuljka u dvostrukoj kolevci pod oblačnom sferom u koju je bačen, zaključuje u spevu Luča mikrokozma. A taj čovekov pad posledica je onih koji su još davno odlučili i ,,presudili’’ celom čovečanstvu.
,,čovjek bačen na burnu brežinu
tajnom rukom smjeloga slučaja
(...) Snom je čovjek uspavan teškijem,
u kom vidi strašna priviđenja’
(Luča mikrokozma)
Kakve su strahote oko bića koje oseća da ne pripada onde gde se probudilo?
Osvrćući se na trenutak na svetske, a i lokalne društvene aktuelnosti, samo preko jednog ramena, dovoljno je da vidimo i priznamo sebi da čovek ne živi daleko od svog košmara. Nije sve tako crno, jer će taj mrak nastaviti da probija svetla iskra u čoveku. U nju Njegoš nikad nije prestao da veruje, to je ta luča koja uporno došaptava biću kako da se vrati svome izvoru. Zato nam dvogled nije neophodan, već je dovoljno ne nositi stalno slušalice kako bismo poništili buku oko i unutar sebe.
,,Lepota će spasiti svet’’ – verovao je Dostojevski, kod Njegoša možemo reći da je to: Ljubav će spasiti svet i dodajemo – pobediti zlo u čoveku.
Autorka: Anđelka Panić