Mingl kutak arhiva

Sloga protiv smoga

Sloga protiv smoga

foto: TOLTEM (Pixabay), BOŠ

Sredinom oktobra meseca smo zaronili u novu grejnu sezonu. Namerno ne kažem da je grejna sezona tada počela, nego da smo u nju zaronili. Kao u oblak dima. Samo bez ovog kao.

Koliko puta ste u poslednjih mesec dana čuli ljude oko sebe da ne mogu da zaustave kašalj, ili ste možda i sami među njima? Da li primetite peckanje u grlu čim ste malo duže napolju? Ili – znate ono kad kažete nekome da je pala magla, a kao odgovor dobijete: ,,Nije magla, nego smog’’?

Iako su nas kao klince u školama učili onoj dobro poznatoj definiciji da je vazduh smeša gasova koja nema boju, miris i ukus, izgleda da za beogradski vazduh ova konstantacija ne važi. Kao ni za većinu drugih gradova u Srbiji. Iskreno, sigurna sam da kolegama i koleginicama iz prosvete nije ni najmanje jednostavno kada dođe po nastavnom planu lekcija o vazduhu. Ajd sad ti objasni đacima šta je ovo što svi mi dišemo, kad se vazduh iz definicije evidentno ne poklapa sa onim što puštamo u svoja pluća. Uostalom, koliko uopšte iko od nas pouzdano (može da) zna kakve se sve kancerogene čestice kriju u tom nazovivazduhu zbog kog nam ljudi sve češće prevremeno umiru? I dokle će tako da bude?

Kako je problem zagađenosti vazduha sve više uočljiv, a i kako građani i građanke primećuju da se on ne rešava od strane nadležnih organa, sasvim je logično da su počeli da uzimaju stvar u svoje ruke. Tako neretko možemo da vidimo kako se negde u Srbiji oformilo još jedno novo ekološko udruženje, kako sve te organizacije međusobno sarađuju u želji da, ukoliko za sebe ne stignu, makar za buduće generacije uspeju da obezbede zdraviju životnu sredinu. U toj zajedničkoj borbi nastaju i projekti vredni pažnje, oko kojih se okupljaju stručnjaci u pokušaju da se ovaj problem reši što efikasnije i – što pre. Jedno od takvih okupljanja bilo je i u okviru BOŠ-ove simpatično nazvane konferencije Čoveče ne guši se!, gde je posebno bilo reči o kvalitetu vazduha tokom prethodne zime. I baš me je to podsetilo na jedan veoma jak utisak koji sam imala početkom ove godine. Evo i o čemu je reč. Tokom državnih praznika sredinom februara sam odlučila da otputujem na nekoliko dana do Azurne obale Francuske. Miris mora, svežina zelenila, sunčani dani. Milina! Ali, iako volim da putujem, ipak se uvek radujem i povratku kući i licima dragih ljudi, pa sam se tako i tada radovala povratku u Beograd. Makar sve do sletanja. Avion je sleteo na Teslu, postavio stepenice za izlazak putnika, vrata aviona su se otvorila i – počeli smo da kašljemo. Nije bila vanredna situacija, nije se ništa zapalilo ni u avionu niti u njegovoj blizini, bio je to samo beogradski vazduh. Samo. I nije neka dobrodošlica, složićete se.

Složićete se i da ta prošla zima nije bila izuzetak, nego da su zime u Beogradu, uopšte, sve manje poznate po snegu, a sve više po smogu. A nadam se da ćete se složiti i sa time da ovo nije tek tamo nečiji problem, već problem svih nas.

Sada imamo zadatak da razmislimo šta je ono što svako među nama može da uradi kako bi doprineo rešavanju ovog problema.

Autorka: Marina Radan

Najnovije