foto: Uroš Mikić, BOŠ
Galerija Matice srpske u Novom Sadu priredila je svim ljubiteljima umetnosti jednu nesvakidašnju poslasticu – izložbu koja kroz tri portreta spaja tri važna muzeja, dva velika evropska umetnika i čitavu jednu epohu. Razložimo to ovako: saradnja između Umetničko-istorijskog muzeja u Beču, Galerije Belvedere i Galerije Matice srpske inspirisana je jednim finim, suptilnim umetničkim dijalogom između Paje Jovanovića i Gustava Klimta (sumnjam da su ova zvučna imena ikome nepoznata). Gde ćete bolje predstavnike s prelaska iz 19. u 20. vek, sa neuhvatljivog i šarolikog fin de siècle-a? Čak i biografije dvojice umetnika sadrže u pojedninim delovima čudne i(li) indikativne podudarnosti. Predstavljajući modernističku epohu u svom najboljem izdanju, tri ženska portreta (dva Pajina i jedan Klimtov rad) veoma jasno ocrtavaju umetničke spone i preplitanja na razmeđi vekova, ali i individualna obeležja ovih likovnih gorostasa. Međutim, tu našem doživljaju nije kraj.
Izložba Paja Jovanović i Gustav Klimt. Jedna epoha, dva umetnika, tri muzeja osmišljena je tako da prati jedan neobičan narativ, uvodeći posetioce u izmišljenu radnju šeširdžije Oskara Hutera (da mi nisu rekli da je fikcija, verovatno bih izguglao misleći da je fakat). Domišljanjem triju različitih biografija dama sa portreta, koje spajaju osobeni modni detalji u vidu šešira, postavka komunicira sa posmatračem na interaktivnom nivou, uz pomoć savremene tehnologije. Na ovaj način se pomera granica tradicionalnih pristupa izložbenom prostoru i ponovo oživljavaju umetnička dela, menjajući ustaljenu percepciju likovne forme. U dodiru audio-priče i vizuelnog dožviljaja stvara se poseban ugođaj, atipičan za klasične koncepte koje izložbe pružaju. Pritom, saradnje između naših muzeja i ostatka sveta nisu toliko intenzivna stvar, pa ovu priliku svakako treba uzeti kao lep i redak primer kulturne diplomatije.
Eto predloga da se za pola sata skokne do Novog Sada i obiđe jedna (po formatu mala ali po značaju ni slučajno) interesantna izložba. Otvorena je do polovine januara, tako da nema vremenskog opravdanja za prave ljubitelje slikarstva. Nadajmo se da će ovakve stvari jednog dana postati učestala praksa, te da na njih nećemo morati da čekamo decenijama.
Autor: Uroš Mikić