foto: privatna arhiva, BOŠ
Tijana Katić, mlada autorka čija je zbirka kratkih priča „Hod po ivici kruga“ nagrađena na konkursu „Đura Đukanov“, otkrila nam je kako se ekonomija i književnost prepliću u svojoj kreativnosti i analitičnosti, koje mesto i simboliku ima figura kruga u njenoj prozi, ali i to na koji način funkcionišu savremeni međuljudski odnosi. Pored tradicionalnog Mingl leksikona, Tijana se osvrnula na svoj čitalački ukus i trenutnu književnu scenu, predočivši nam deo svojih planova i iščekivanja...
Mingl: Ćao, Tijana! Kako si ovih dana? Šta iščekuješ i čemu se raduješ?
Tijana Katić: Ćao! Ovih dana se osećam dobro - privikavam se na jesen, posmatram sve te jesenje promene Botaničke bašte pored koje prolazim dok idem na posao i iščekujem objavljivanje svoje prve zbirke priča u okviru konkursa „Đura Đukanov”. Po svoj prilici ovo je neobično zanimljiva i važna jesen za mene baš zbog tog iščekivanja. Toj zbirci priča se veoma radujem jer ona predstavlja, mogla bih reći, ostvarenje sna iz detinjstva.
Mingl: Na koji način uspevaš da povežeš dve potpuno različite strasti – književnost i ekonomiju? Da li, kojim slučajem, ove dve oblasti mogu da „uče” jedna od druge?
Tijana: Kada sam upisala ekonomiju, nisam želela da se opredeljujem za jedan od dva identiteta: ekonomista ili pisac. Priželjkivala sam da budem i ekonomista i pisac, ali nisam znala kako ću to i da ostvarim. Pisanje je ponekad bilo zapostavljeno i u tim periodima sam shvatala koliko mi je potrebno da ono bude sastavni deo mojih dana kako bih mogla da zaista budem ono što jesam. U meni su se često preplitali kreativac i analitičar. Mnogi ljudi iz mog okruženja su smatrali da se izborom ekonomije na neki način „poništava” ta kreativna strana. Onda je moj profesor matematike uočio da bi analitički pristup, ka kom sam se kroz ekonomiju usmeravala, zapravo mogao da doprinese i samom pisanju. To me je motivisalo da nastavim da se bavim i pisanjem.
Tako sam i sama počela da uočavam promene u stilu pisanja i verujem da su studije ekonomije imale uticaja na to zato što sam zahvaljujući njima izbrusila taj osećaj za slojevitost i posmatranje „ispod površine”. Veoma mi se dopala rečenica koju je izgovorio ekonomista Hal Varijan, a koja govori da je ekonomija, pre svega, nauka o ljudima. Ako povučemo paralelu sa književnošću, koja zapravo omogućava raspoznavanje nijansi ljudskog ponašanja i čovekove prirode, onda možemo da primetimo da ipak postoji nit koja bi ove dve, naizgled potpuno različite oblasti, mogla da poveže. Oblast koja me u ekonomiji posebno privlači jeste interpretacija podataka. Od niza podataka, međutim, takođe može da se kreira priča. Kao što u ekonomiji posmatramo aktere na tržištu i pokušavamo da ustanovimo određene pravilnosti ili devijacije u ponašanju; ili razmatramo racionalan i iracionalan način donošenja odluka - tako je i tokom procesa stvaranja priča potrebno da čovek bude otvoren da primeti, analizira i interpretira određene društvene pojave ili sopstveni unutrašnji svet i da traga za određenim rešenjem. U tom smislu smatram da je pisanje, barem u mom slučaju, dosta toga „naučilo” od ekonomije.
Mingl: Naslov tvoje nagrađene zbirke upućuje na cikličnost koju pronalazimo u pričama i životu, pa figura kruga ovde svakako ima povlašćeno mesto. Kako bi nam dočarala svoj doživljaj i interesovanje prema ovoj zatvorenoj formi?
Tijana: Krug se pomalo neprimetno uvukao u devet priča koje čine ovu zbirku. Naime, već prva priča koju sam napisala i po kojoj cela zbirka nosi naziv imala je taj motiv u sebi, ali bez naznaka da bi on mogao da bude sastavni deo i svih ostalih priča. Međutim, kako je proces pisanja odmicao, a ja se vraćala iznova svakoj priči kako bih je korigovala i sagledala u celini, krug je postao istovremeno i suptilan i dominantan motiv koji prožima odnose junaka mojih priča - od pitanja o sopstvenom identitetu unutar krugova prijatelja, preko kruga koji simbolizuje jedinstvo društva i porodice kroz koje se preispituje osećanje (ne)pripadnosti, pa sve do začaranih krugova u vidu destruktivnih odnosa i opsesija koje menjaju doživljaj realnosti.
Ivice kruga su važne za skoro sve moje junake, jer se oni pitaju šta je izvan tih ivica, koliko je tamo bezbedno i da li bi oni bili isti u zavisnosti od odluke da se puste ka samom središtu ili iskorače iz kruga. Krug kao geometrijski oblik je, ispostavilo se, veoma nadahnjujuć za sam kreativan proces pisanja i za tumačenje kompleksnih i slojevitih međuljudskih odnosa i nadam se da će i čitaocima biti zanimljivo da ovaj motiv kroz različite kontekste sagledavaju u pričama.
Mingl: Zbirka Hod po ivici kruga tematizuje, između ostalog, različite vrste međuljudskih odnosa u savremenom svetu. Kakav je tvoj pogled na današnje spone između ljudi?
Tijana: Neki od junaka o kojima sam pisala bore se sa snažnim doživljajem nedostajanja. Pojedini se nalaze u različitim delovima sveta, pa manje ili više uspešno uče kako da žive sa tim doživljajem. Međutim, neki su naizgled vrlo blizu jedni drugima, a ipak njihov život prožima isto to nedostajanje. Stičem utisak da je vrlo upitno šta danas smatramo istinskom povezanošću i bliskošću, jer svakodnevnu komunikaciju često poistovećujemo sa ovim pojmovima, iako zapravo to nije isto. Vrlo je izazovno da se spone između ljudi održe u ovako užurbanom i haotičnom vremenu u kom živimo i često su te spone samo privid. I naravno, pitanje je koliko smo spremni sebi da priznamo da su neke od tih spona samo privid, a da se oko onih koje su prave marljivo trudimo.
Mislim da ljudi ulažu značajan napor u to da o sebi stvore sliku koja će ih prikazivati onakvima kakvi žele da budu i sasvim izvesno time stvaraju iluziju. Ako bi čovek želeo da se od tih iluzija „otrezni” ili oslobodi, onda bi mogao sebi da postavi pitanje - koga može da nazove svojim prijateljem, pred kim ne mora da se skriva ili prikazuje drugačijim nego što jeste, šta u sebi voli i želi da sačuva nezavisno od toga šta će bilo ko iz njegovog okruženja na to reći. Možda bi povremeno preispitivanje odgovora na ovakva ili slična pitanja moglo da stvori ili ojača spone između ljudi i ukaže na to šta je zaista važno u tim odnosima.
Mingl: Koji autori su najviše formirali tvoj čitalački ukus i uticali na stil pisanja?
Tijana: Što se tiče stranih autora, svakako bih istakla da je to bio Haruki Murakami zbog načina na koji gradi atmosferu svojih priča/romana i istančanog psihološkog pristupa koji zauzima u pogledu izgradnje likova. Sećam se knjige „Okorela zemlja čuda i kraj sveta”, koju sam čitala pomalo skeptično imajući u vidu da se radi o magijskom realizmu, koji mi se najzad ipak dopao i koji zaista pruža mnogo prostora za tumačenje i preispitivanje stvarnosti i čovekove uloge u toj stvarnosti u kojoj se nalazi.
Od domaćih pisaca moj čitalački ukus jednim delom je oformio i Meša Selimović zbog istančanog osećaja za prepoznavanje, opisivanje i analiziranje nijansi ljudskih naravi i međuljudskih odnosa koji su izrazito kompleksni. Pomislim na „Tvrđavu” i „Tišine” koje bih mogla iznova da čitam uživajući u svim finesama baratanja rečima.
Mingl: U kojoj fazi se trenutno nalazi proza u našoj književnosti? Zbog čega se stiče utisak da se kvalitetna proza izdaje u nedovoljnoj meri, odnosno da je poezija preuzela primat?
Tijana: Rekla bih da roman i dalje zauzima dominantnu poziciju u našoj književnosti. Međutim, istakla bih da mi se, kada su u pitanju kratke forme, dopada stav koji je istakao Georgi Gospodinov rekavši da mu se „sviđa mogućnost podrivanja malih priča, njihova sposobnost da se izvlače ispod ropstva romana”. Kada razmišljam o tome, pomišljam da kratka priča za kratko vreme treba da prenese i pogodi suštinu, dok šansa koja se romanu pruža za to vremenski traje nešto duže. Tako i Gospodinov napominje praveći paralelu sa gnjuranjem i doživljajem kratke priče: ,,Nećeš se utopiti, ali posle svakog gnjuranja uzimaš dah kao prvi put” (iz knjige „Sva naša tela”).
Mislim da će kratke priče tek biti u većoj meri zastupljene kroz bolje upoznavanje čitalaca sa tim kakve sve teme njima mogu da budu obuhvaćene, iako se na prvi pogled čini da je isuviše malo prostora za to u jednoj kratkoj priči. Što se tiče poezije, nemam utisak da je ona preuzela primat nad prozom, ali primećujem sve veću zastupljenost mladih autora poezije koji pronalaze put do čitalaca i drago mi je zbog toga što njihovi glasovi uspevaju da se istaknu. Svetu je, između ostalog, potrebna umetnost da bi mogao da bude bolji.
Mingl: Da li i u narednom periodu ostaješ verna kratkoj formi, ili možemo očekivati preusmerenje ka nekom drugom vidu izražavanja?
Tijana: Kratku formu sam upoznavala ,,u hodu” i u toku tog procesa sam je i zavolela, uviđajući koje su njene vrline i mane. Zapravo sam i tokom srednje škole i tokom studija imala neke rukopise romana ili barem grupe poglavlja koje bi mogle da čine roman i nisam zamišljala kratku formu kao onu u kojoj bih naposletku mogla da se pronađem. Međutim, kada sam 2020. godine napisala kratku priču „Optička iluzija vida”, počela sam da razmatram kratku formu kao nešto čemu bih mogla da se posvetim i igram se različitim idejama i pristupima sa ciljem da spoznam do kakvih izraza bi to moglo da me dovede. Zahvaljujući toj formi uvežbavala sam preciznost i jasnoću u izražavanju, to je nešto što se kroz kratku formu možda i najbolje nauči. Sada smatram da je dobro što sam dopustila sebi da se u toj formi oprobam, ali ne isključujem mogućnost da se posvetim i pisanju romana, ta ideja me zapravo veoma privlači.
Za kraj, pozivamo te da se upišeš u naš Mingl leksikon!
Da imaš mogućnost da odeš bilo gde na svetu, gde bi otišla?
Hortus Haren u Holandiji (mesto iz jedne od mojih priča) i Norveška - da vidim ribarska sela, fjordove i Auroru Borealis.
Omiljeni lik iz crtanog filma?
Sunđer Bob Kockalone
Pesma uz koju odmah počneš da đuskaš?
Ko me ter’o da te volim - Babe, Smak - Daire, Bon Jovi - Keep the faith, Gimme Gimme - ABBA
Da si nevidljiva na jedan dan, šta bi prvo uradila?
Verovatno bih lutala bibliotekama i knjižarama u svakom kutku sveta, do mile volje.
Koje tri želje bi tražila zlatnoj ribici?
Zdravlje, zdrav razum i nadahnuće.
Razgovor vodio: Uroš Mikić