foto: David Sonluna (unplash), BOŠ
Poslednji (i jedni, do sada) put kada sam gledala „Gospodara Prstenova” u bioskopu bio je pre tačno 22 godine kada me je majka vodila u bioskop „Tackwood“ u Beogradu. Imala sam četiri godine i plašila sam se Lurca kada god bi se pojavio u kadru. Ne sećam se više ničega. Međutim, desetak godina kasnije kroz knjige sam počela da otkrivam Tolkinov svet kojem se vraćam i danas. Ipak, ovo nije priča posvećena njemu, nego onome koji je Tolkinov svet realizovao.
Novembar je stigao, karte za sva tri dela su odavno kupljene (5 meseci unapred, ali su najbolja mesta uveliko rasprodata!) i te tri nedelje za redom, nešto pre 14 časova, stvarala se veća gužva nego inače ispred engleskog bioskopa Haydn u Mariahilfer Str. 57. Mladi, stari, oni koji gledaju po stoti i oni koji gledaju filmprvi put, neki sa majicama sa motivima kultnog filma, neki sa vilovnjačkim ušima. Hajp je isti kao s početka milenijuma nakon premijere filmova, o čemu ja empirijski, razume se, ništa ne znam, ali oni koji su proživeli znaju. Sala, najveća u Haydn-u, je rasprodata,ali i dalje prazna u vreme kada je film trebalo da počne zbog reda dužine četvrt kilometara ispred šanka za kupovinu pića i hrane, te je,makar prve nedelje, Galadrijelin prologprošao u užurbanom ulasku ljudi u salu i njihovom raspoređivanju po mestima. No, o pošasti konzumerizma čitajmo na nekom drugom mestu.
Ubrzo sve prestaje da bude bitno. Ne ometaju vas razgovori ljudi, šuškanje kesa, grickanje kokica i krckanje naćosa, pa čak ni puna bešika (podsetimo, produžene verzije traju u proseku preko tri sata). Nestajete sa ove i odlazite u Srednju Zemlju.
Iako sam sva tri dela odgledala bezbroj puta sa DVD-eva kupljenih 2005. godine, emocije su nepromenjene. Ne, emocije su još snažnije. Tome sigurno doprinosi doživljaj gledanja u bioskopu - kolektivna emocija i efekti koje ne možete proizvesti kod kuće sa opremom kakvu većina nas poseduje. Smeh i suze, tačnije, mnogo smeha i mnogo suza. Sad tek shvatam koliko je film zapravo smešan, čemu najčešće doprinose Gimli, Meri i Pipin, jer jeste bino biti nasmejan, čak iako Sauronova armija preti da pokori sve pred sobom. Sa druge strane, znala sam koji će mi scene neminovno izazvati suze (ima ih sigurno preko pet,da ne nabrajam). Ono što nisam znala jeste da ću plakati makar tri puta više nego inače, čak i kada Gandalf pada u ponor u Moriji, što je potpuno apsurdno, jer svi znamo da Gandalf zapravo nije poginuo, pa gledali smo filmove nebrojano puta! (Ako je nekome ovo bio spojler, ne smatram se odgovornom, jer spojleri prestaju da važe 5 godina nakon premijere – granica arbitrarno postavljena.) Takođe, nisu mi scene tužne same po sebi izazvale suze. Verujem da je to bio odgovor na kombinaciju emocija koja se oseti u mnogim scenama, poput govora vojskovođa pred velike bitke, Jovajnino „I am no men“ i skoro svaka treća scena sa Semom. Najveći „tearjerker” jeste svakako poslednjih 15-ak minuta završnog dela trilogije,kada se u publici mogao čuti samo zvuk šmrkanja i uzdasi pomirenja. Poslednji i podjednako važan utisak jeste da sva tri filma „prolaze” u tren oka, bez obzira što većina nas zna svaku repliku napamet. Kako smo se našli na dugoočekivanoj zabavi, kraj nam je došao prebrzo i već je Eni Lenox zapevala „Into the West” i vi ne znate kada i kako se ova avantura već završila. Brišete suze i osećate se dobro, pomalo tužno, ali dobro.
Bespotrebno je govoriti o komercijalnom uspehu trilogije, kao i o specijalnim efektima, neverovatnom CGI-ju za doba kada su filmovi snimani, kostimografiji ili muzici,jer o tome dovoljno govori spisak nagrada (počnite samo od nagrada „Oskar“), a i Stiven Kolbert u svojoj rep pesmi „Lord of the Rings is a number one trilly“. Ovde govorim o uspehu filma iz drugog ugla. Film koji puni sale dve decenije nakon premijere, gde ljudi sa kartama bez sedišta, jer su sva rasprodata, sede na podu koridora i koji vas emotivno nadraži svaki put kada ga odgledate, a nakon svakog gledanja se osećate kao bolji čovek i pomislite da „uvek ima nade“,može biti napravljen samo iz čiste ljubavi. A to je upravo on i uradio. Ovo je tekstposvećen Piteru Džeksonu, kome svi mi zaljubljenici u Tolkinov svet dugujemo večnu zahvalnost na onome što je napravio za sebe i za sve nas. Piter Džekson nije napravio samo film o nakitu i čudnim stvorenjima koja učestvuju u bitkama, nego film o ljudskoj prirodi jer ljudi greše, ali su u stanju i da priznaju greške, o malom čoveku, značaju ujedinjenja i o onome što nam je svima nekada neophodno da se podsetimo, a to je da „ima nečega dobrog na ovom svetu i vredno je da se za to borimo”. Filmovi koji sadrže sve ovo mogu se smatrati jednim od najuspešnijih filmova ikada snimljenih. Zato će se sale Haydn bioskopa,a i mnogih drugih, puniti i minimum narednih dvadeset godina.
Autorka: Helena Cvetković
ŠTA: Gospodar prstenova – Družina Prstena, produžena verzija; Gospodar prstenova – Dve Kule, produžena verzija; Gospodar prstenova – Povratak Kralja, produžena verzija
GDE: engleski bioskop Hyadn, Mariahilfer Straße 57, 1060 Beč
KAD: 12. 11. 2023, 19. 11. 2023, 26. 11. 2023.
CENA KARTE: 39 € (sve tri projekcije)