foto: Mika BAumeister (Unsplash), BOŠ
Ponovo je u našem društvu najaktuelnija tema nešto strašno, jezivo, zabrinjavajuće i obeshrabrujuće. Ponovo moramo da apelujemo po društvenim mrežama i da na ulicama tražimo ono što ne bi smelo da se dovodi u pitanje – bezbednost trudnica, porodilja i novorođančadi.
Pre nekoliko dana je vest o Marici iz Sremske Mitrovice preplavila internet. Marica je, kako saznajemo putem različitih medija, vodila urednu trudnoću i nosila zdravu devojčicu – sve do momenta kada je trebalo da se porodi i kada je postala (još jedna) žrtva akušerskog nasilja. Epilog je bio tragičan. Beba nije preživela.
Strahote koje je Marica proživela bile su pokretač da se ponovo govori o nehumanim uslovima kroz koje prolaze trudnice i porodilje u našoj zemlji i regionu. Ključna je reč ,,ponovo’’, jer je ova tema prisutna na društvenim mrežama i u medijima više od jedne decenije, dok sam problem ima i daleko duži staž.
O svemu ovome javnost saznaje periodično. To se dešava u talasima koji, nažalost, započinju uvek kada imamo još jedan primer akušerskog nasilja i hrabru porodilju koja, uprkos svom teškom stanju, želi da o svemu progovori i javno. Da svi čuju da odande odakle bi žene trebalo da izađu najsrećnije, neretko izađu klonule, preplašene, neutešne. Da se objave imena onih koji svojim postupcima unižavaju zvanje lekara. Da se zna da tako ne može i ne sme. Da se nigde više tako nešto ne ponovi. Nikada.
S druge strane, i kada sve proteče ,,po planu’’ u porodilištu, često se žene osvrću na loš pristup trudnicama i porodiljama pre, tokom i nakon samog porođaja. Samo neke od stvari koje majke navode su grub pristup od strane osoblja u bolnicama, veoma loš kvalitet hrane i zabrana da žena u toku porođaja ima pratnju. U pojedinim porodilištima nije samo zabranjeno prisustvo u sali, već je zabranjeno i da pratnja sačeka porodilju u hodniku ispred. Razumljivo je da mnoge žene ističu kako im nije normalno da u periodu kada su najkrhkije budu primorane da budu gotovo sasvim same, da sa ljudima koji su im podrška komuniciraju samo video pozivom ili da eventualno mahnu sa prozora bolničke sobe.
Čitajući mnoštvo komentara na ovu temu, privukla mi je pažnju opaska jedne devojke kako, uprkos tome što su društvene mreže ,,zapaljene i protesti se organizuju u više gradova, nadležni organi ne izlaze sa bilo kakvim predlogom rešenja. Setimo se da i institucija države i institucija crkve redovno ističu da su porodične vrednosti važne i da treba raditi na porastu nataliteta. Međutim, u trenucima kada je direktno ugrožena bezbednost žena koje donose decu na svet – ove institucije ćute. Da li zaista vide kao dovoljan podstrek na proširenje porodice novčanu ,,pomoć’’? I da li taj vid pomoći znači prihvatanje stanja u kome roditelji samostalno nisu u mogućnosti da zarade dovoljno kako bi izdržavali još jednog člana porodice? Ili se očekuje da se taj novac shvati kao ,,motivacija’’? Je li to možda motivacija da se stegnu zubi i zažmuri na sve ono što žena prođe dok je u porodilištu? I, da li ta svota novca može da izdržava i majku i dete ukoliko majka ostane bez posla nakon što je poslodavcu saopštila da želi na trudničko?
Pitanja se neprestano nižu u nadi da će se naći neko da na njih i odgovori ne bi li se ovim problemima stalo na put. Dok se to ne dogodi, najmanje što možemo da uradimo jeste da svaki put glasno govorimo na ovu temu, da ne dozovolimo da se uguši glas onih koje donose budućnost i nove generacije.
Autorka: Marina Radan