foto: Vojtech Bruzek (Unsplash), BOŠ
Juče je u hotelu „Moskva” saopšten dobitnik 70. NIN-ove nagrade za najbolji roman godine. Dobitnik je Stevo Grabovac za roman „Poslije zabave” u izdanju Imprimature nakon osvojena tri od mogućih pet glasova. Stevo Grabovac je publici poznat od 2019. godine kada je sa svojim prethodnim romanom „Mulat albino komarac” bio finalista nagrade NIN za najbolji roman te godine. Dodela nagrade će biti održana 5. februara u Kolarčevoj zadužbini. Ali, šta je uopšte čuvena NIN-ova nagrada, da li je prepoznata i među omladinom i da li ima neizvesnu budućnost?
Nedeljnik NIN nagradu za najbolji roman godine dodeljuje od 1954. godine. Do 1992. godine, nagrada je dodeljivana za najbolji roman u Jugoslaviji napisan na srpskohrvatskom jeziku, dok se danas dodeljuje za roman napisan na srpskom jeziku iako ne mora nužno biti objavljen u Srbiji. Mnogi značajni pisci, kao što su Dobrica Ćosić, Branko Ćopić, Borislav Pekić, Miloš Crnjanski, samo su neka od zvučnih imena bivših laureata ove nagrade. Zbog svoje dugovečnosti, kao i integriteta žirija, NIN-ova nagrada se smatra najprestižnijom književnom nagradom u Srbiji, poput, recimo, Gonkurove nagrade u Francuskoj. Sa druge strane, dobitnici NIN-ove nagrade su uglavnom bili pisci, dok je samo sedam spisateljica do sada primilo nagradu. Danilo Kiš je nekoliko godina nakon što mu je uručena vratio nagradu, zbog oštrih i neosnovanih kritika da je „Grobnica za Borisa Davidoviča” plagijat. Ovo je postala jedna od najvećih afera vezanih za NIN-ovu nagradu i u srpskoj književnosti uopšte. I interesantno je da se jedan pisac nikada nije našao na spisku dobitnika NIN-ove, ali jeste Nobelove nagrade za književnosti. Ivo Andrić je zbog formata romana „Prokleta avlija” bio diskvalifikovan iz takmičenja 1954. godine.
I pored sve ove prestižnosti, da li će mlade ljude ili generalno one koji ne prate književna takmičenja činjenica da je neki pisac ili spisateljica osvojila nagradu za najbolji roman godine zainteresovati da isti i pročitaju? Omladina, da ne kažem ova današnja, je često kritikovana da „ne čita dovoljno ili uopšte” i da ne bih ulazila u analizu termina „čitanja knjiga” koji bi, valjda, trebalo da proceni nečiji kognitivni potencijal, daću jedan primer umesto toga. Pre nekoliko godina objavljena je jedna neobična knjiga u izdanju male kuće LOM i izdavač ju je predložio za NIN-ovu nagradu. Međutim, i pre proglašenja užeg i najužeg kruga, šuškalo se dosta o poemi koja se pročita u jednom dahu. A onda je njena popularnost eksplodirala. Kada je Milena Marković dobila NIN-ovu nagradu za roman „Deca”, mladi su jurili da dođu do svog primerka. Poslednja knjiga koja se tako brzo „širila” među mojim vršnjacima jeste „Kad su cvetale tikve” u srednjoj školi. Ali s obzirom da se radi o obaveznoj lektiri za gimnazijalce, želim da verujem da svake godine školske bibloteke imaju problem sa nedostatkom dovoljnog broja primeraka ove knjige, kao što je imala moja gimnazija. Dakle, da li bi „Deca” našla ovako brz put do moje generacije da Milena Marković nije dobila najprestižniju nagradu za najbolji roman godine? Mislim da ne. Vest o nagradi je za mene bila „poslednja opomena” da tu poemu moram pročitati što pre.
NIN-ovu nagradu dodeljuje istoimeni nedeljnik koji je skoro 90 godina prisutan na tržištu i uživa reputaciju nezavisnog medija. Prošle godine su, nakon promene vlasnika, najavljene promene u uređivačkoj politici, nakon čega je veliki deo redakcije na čelu sa glavnim urednikom dao otkaz. Međutim, ostalo je pitanje šta će se dalje dešavati sa NIN-ovom nagradom. Ukoliko bi članovi žirija zadržali integritet i odlučivali na osnovu nespornih književnih kritetijuma, kredibiletet ove nagrade ne bi bio ugrožen. U suprotnom, bojim se da bio bi to kraj jednog izuzetnog kulturološkog fenomena. Verujem da nam je u ovom vremenu, obeleženom primitivizmom i nasiljem svake vrste, promoter kvalitetnog književnog sadržaja potrebniji nego ikad i gajim nadu da ću i sledeće godine sa nestrpljenjem iščekivati proglašenje pobednika u trci za NIN-ovu nagradu.
Autorka: Helena Cvetković