foto: BOŠ
Dragi Stefane,
Ko sam ja da sumnjam u reči doktorove? Sve se bolje nego dobro završilo, zar ne? Mnogo mi je bilo drago kada sam to pročitao. No, tvoja nedorečenost me od prošlog petka mori.
Već sam narednog dana, beogradski budne i noćne subote, izišao na asfalt, odeven standardno, ne festiv, znaš ti mene, i krenuo u potragu za zlatnim papagajem. Bez lokacije, vođen intuicijom, prljao sam đonove svojih čizmi beogradskim šmekom (zli jezici bi rekli garežom), nataloženim po trotoarima glavnog li nam grada, u nadi da ću naći papagaja zlatnog i doznati šta je dalje bilo. Crv, ne sumnje, znam da me ti nikada ne bi lagao, nego znatiželje vodio me je ne bih li sebi zaokružio priču. Đavo mi nije dao mira.
Moj blago lelujajući hod intuitivno je gravitirao ka centru. A znaš kako je kad se od mene pešači, bulevar, opština, most, tunel, pa raskrsnica, ona velika, dabome. Na raskrsnici crveno. Dobro, stanem, šta ću. Čekajući svetlosnu dozvolu da pređem dijagonalno, bacim pogled u stranu – crna, velika, očiju zavodljivih, lepa mačka ukrsti sa mnom pogled i zalete se ka tamnoputom čoveku obešene gitare oko ramena, kao da veli: gledaj sad ovo.
Zbunjen prizorom, a ohrabren dužinom trajanja crvenog svetla, okrenem ne samo glavu, nego čitavo telo i skrštenih ruku uhvatim trenutak. Ne znavši da se mačka zatrčala ka njemu, svirac je nemo stajao na drugom kraju raskrsnice, kao da je tamo stajao čitav vek, bez želje da ikada pređe ulicu. U svega nekoliko sekundi mačka se ispopela čoveku na rame, šapom mu udarila ćušku zavrat i nestala u krošnji onog jedinog drveta što je stajalo pored. Svašta. Svirac, tromo odmahnu rukom, kao da mu svaki dan mačka lupa ćušku, te nastavi da nemo prebira prstima po žicama.
Zeleno. Nisam imao dovoljno vremena da razvijem simpatije za ovu krajnje neprimerenu, ali priznaćeš zabavnu, dubaru koju je mačka uvalila nepoznatom svedoku raskrsničke dinamike, te se stuštih ka Konju, ka Knezu, ka ulici Đure Jakšića. Mirisalo je na zlato, na papagaja, eto meni mojih odgovora, eto meni moje radosti. Šta ti je intuicija, moj Stefane.
Ništa. Ćorak.
Umesto papagaja - ćevap, umesto zlata - luk, a umesto Eurosonga - ime Cica. Mora da sam bio gladan, te me je nos intuitivno prevario. Budala ja, budala on, nos. Snužden, prevaren sopstvenim čulima, sad već smrknut i sit šetanja, a opsednut pitanjem Stefane, što ne završi rečenicu, pognute glave krenuh nazad.
Opsesivno izbegavajući da zgazim na liniju koja razdvaja dve ploče, pomislih da ipak zaslužujem piće – valjalo bi nešto da me oraspoloži. Dabome, već sam na putu ka raskrsnici, pa Zora je tu, zar ne? Jeste. To je jedna i od mojih kuća, Josifu bi se to svidelo, znam.
Odškrinuh, nešto uglađenijeg izgleda, vrata, te me zapahne jak, citrusni miris vazduha. Brzo uzmem dah na usta, vođen mišlju kakav li je ovo jak parfem, te ugrabih mesto u ćošku, tamo me niko dirati neće, sigurno. Kad, međutim, vrlo brzo konobarica me je našla. Hvala joj.
Naručim, standardno, ono moje, a ona veli nemamo to, ali imamo, te izusti nekoliko reči na francusko-nemačko-engleskom, na šta se ja predah i rekoh može. Posle osetnih nekoliko minuta, stiže ono moje, koje nije ličilo na ono moje već je delovalo da ima nekoliko kesica viška, jedan kolač (?!) viška, jednu široku čašu viška i, sasvim sigurno, dosta leda viška. Šta je ovo, bokte?
Sem zbunjenog izraza lica i jednog hvala Vam nisam drugačije reagovao. Poslužen sam, imam li se zašto buniti? Srknuh ono moje, te napravih grimasu kao da sam osetio do tad neiskušeni ukus. Odmaknuh čašu, uperih je ka svetlu i zagledah se se u nju. Boje se počeše prelivati. Odakle ovoliko uvrnutog svetla? Sputih pogled dole – pravougaone pločice? Od kada? Ništa mi nije govorilo kao da sedim na mestu na kome sam ranije sedeo, a po svim geografskim pokazataljima, te i onim sofisticiranijim poput Google Maps, sedeo sam u, sebi, dobro poznatoj kafani.
Ne bi mi pravo. Ne bi mi ni jasno. Gde sam omanuo?
Snuždih se još više. Ispih ono tuđe i poručih isto to, ponovo. Ne valja mešati, vele iskusniji. Fokusirah se na sve ono što mi beše čudno. Preko šanka videh pica majstora, otkud li njega videh, a iznad njega, ali iznad i mene crn plafon sa kojeg su visile sive instalacije. Niže, odštampane fotografije, tapacirana sedišta, kružno, umal’ ne napisah separe, sedenje i stolovi pod konac. Na stolu ukoričeni, kao diplomski radovi, jelovnici i ispis Restoran Zora.
Ne nađoh mira. Odmah mi se smrklo i od doživljenog i od sebe. Negde debelo omanuh, a nisam siguran gde, čak nisam siguran ni da l’ sam ja omanuo.
Sneveseljen nezaokruženom pričom i, sad već nepoznatim mi mestom, zatražih ceh, sačekah ga primetno dugo, iznivelisah duh i pravac na vrata, ista ona uglađena. Tužno mi je kad se ne konzerviraju kulturno-kafanske znamenitosit, sa njihovim nestajanjem gubimo i istinu, pomislih, a o krajevima priča i da ne pričam, opet pomislih.
Istovremeno sa mojim prolaskom kroz vrata, uvideh mačka kako vreba novu zvrčku za svirca. Međutim, ovaj ga sada osvesti na radaru, te vrlo glasno izusti Behemote, odmori malo. Okrenuh glavu na drugu stranu, ugrabih svoje nove sluške, čudo tehnologije, nemaju kabl, čovek je đavo (poklon od sestre mi), te onako pomračen, zbunjen setih se jednog benda, jednog drugog grada, jednog drugog svetla, moj Stefane. I bi mi bolje.
Budi mi i ti dobar.
Autor: Branislav Cvetković