foto: Anđelka Panić
Mesec koji miriše na proleće, poeziju i žene. U martu obeležavamo dane koji slave stihove, pozorište, smeh, a povrh svega, ravnopravnost žena i muškaraca.
Povodom Dana žena, Narodni muzej u Beogradu je svim građanima poklonio stručno vođenje kroz stalnu postavku muzeja pod nazivom Žene u slikarstvu i muzici. U pretprazničnom iščekivanju, 7. marta, imali smo priliku da iskoraknemo nekoliko decenija unazad, u svet hrabrih i nadarenih žena koje su svoju najvatreniju vrlinu – smelost, ostavile u amanet u obliku boje ili melodije.
Prvi deo vođenja bio je posvećen slikarstvu, dok je drugi prepričavao muzičke slike.
Naša kustoskinja, mr Ivana Janković, sprovela nas je kroz hodnike 19. veka, odvevši nas na prvi sprat muzeja.
Tu nas je čekala Katarina Ivanović, predstavnica bidermajera i klasicističkog slikarstva. Pažnju mi je odmah privuklo sočno grožđe u korpi sa voćem jednog italijanskog vinogradara, a vrlo brzo ću saznati da je upravo taj dar za materijalizaciju i verodostojno predstavljanja teksture svega što slika odlika slikarske epohe tog vremena.
Kustoskinja skreće pažnju na njenu nesavršenost. Kakva to pogreška može biti u pitanju? Osvrćem se na sliku koja je iza mene. Autoportet. Njen vrat i ramena. Nesrazmerni. Nije mi zasmetalo. Ali zašto Katarina "greši"? Njoj, naime, nije bilo dozvoljeno da pohađa časove akta jer je jedina u klasi bila devojka. Odatle nesklad u proporciji glave i tela. Meni je baš taj vrat ostavljao utisak snažne žene stamenog duha spakovanog u nežnoj predstavi njenog lika. Biti nesavršen je vrlina smelih.
Beskrajno zanimljiva, Beta Vukanović, slikarka s početka 20. veka, pomerala je granice ne samo u svojoj profesiji, već i na ličnom (a opet ženskom univerzalnom) planu. Daleko od žene domaćice tadašnjeg vremena, ona je bila prva žena koja je obukla pantalone da bi se popela na skele i oslikala paune (simbol slikarstva) na svojoj kući, a kasnije i školi, koju je osnovala sa svojiim mužem, takođe poznatim slikarom, Ristom Vukanovićem.
U njenim slikama prepoznajemo prelaz između realizma i impresionizma, prelaz koji poziva na predah i uživanje. To su idealistički prizori vedrih boja, toplog, letnjeg dana koji uvlači posmatrače sa druge strane u svet mašte i sanjarenja. Kako njeno slikarstvo nije strogo realistično, ona počinje da se bavi svetlošću i efektima koje svetlost proizvodi u prirodi. Upravo je ta zagonetna igra svetlosti ,,naterala’’ slikarski par da izađu napolje, iz ateljea, i zajedno sa svojim učenicima slikaju u prirodi.
Beta je posebno važan uticaj imala na buduće mlade impresionistkinje jer je oblikovala žensko odeljenje kojem je predavala.
Nadežda Petrović je ime koje se ne može zaobići kada govorimo generalno o ženama, a i o ženama umetnicama. Revolucionarna i buntovna, kako na privatnom, tako i na profesionalnom planu, kompleksna ličnost Nadežde Petrović nastojala je da spoji više pravaca u kojima se oprobavala: impresionizam, ekspresionizam, fovizam. Bila je izuzetna koloristkinja. Njen humani, altruistički i herojski duh bolničarke prepoznajemo u jakim i vatrenim bojama, kakvi su Kosovski božuri.
Interesantno je da njen borbeni duh nije izostajao i na ličnom planu. Bila je protivnica i tad već zastarelih patrijarhalnih običaja. Odbila je veridbu jer je druga strana tražila miraz. Verovala je u svoj poziv slikarke, te ga je uvek stavljala daleko ispred ideje domaćiće.
Milena Pavlović Barili je bila predstavnica nadrealista. U njenim portretima su izraženi brada, nos i krupne oči. Prepoznatljiva je po spajanju različitih elemenata prilikom stvaranja atmosfere na samoj slici, kao što je gradska livada neobičnih boja i strukture koja se nastavlja i ,,gubi’’ u nekakvim građevinama. Na sve to se u prvom planu nalaze se žene nesvakidašnjeg izgleda. To spajanje nespojivog utiče na ambijent njenih slika koje odišu tajanstvenom atmosferom zahvalnom za slobodne interpretacije.
Autoporterti su obeleženi detaljem – tanka linija od tuša koja njene slike odvaja od impresionista. Tim diskretnim poigravanjem linija, Barili definiše formu koja se kod impresionista izgubila usled ,,nemarnog’’ poteza četkica i slojevitog nanošenja boja. Njena paleta boja je specifična – tu su određene nijanse ružičaste i plave, karakteristične samo za njen stil. Ona ih vešto usklađuje, ne odlazeći u kič. Bila je dizajnerka naslovne strane časopisa Vogue u Nju Jorku, te odatle proističe veština smislenog baratanja bojama.
Zora Petrović je pripadala struji ekspresionizma, ali je bila drugačija jer se njene slike nisu odlikovale jarkim bojama. Međutim, u načinu na koji tretira formu, slobodno joj prilazi, kao i težnja da slika isključivo ono što vidi – prepoznajemo eskpersionističke odlike. U njenim slikama preovladaju motivi enterijera, te zbog toga zalazi u intimističkih okvire srpskog slikarstva kojoj je pripadala i naša poslednja gošća, Lubica Cuca Sokić.
Ljubica Cuca Sokić imala je smireniji pristup u procesu oslikavanja. Njene slike su hromatski slične jer koristi nekoliko nijansi boja i od njih pravi savršeni sklad. Tu prepoznajemo posebnu nijansu plave i oker. Čini se da u njenoj slici nijedan motiv ,,ne vrišti’’, te takvo specifično neisticanje uvlači u ambijent ravnoteže kakvoj težimo. Pored slikarstva, interesantno je da se bavila i ilustracijama knjiga, knjiga za decu, kao i stripom.
Drugi deo vođenja, o istaknutim srpskim pijanistkinjama, najavljen je kroz muzički narativ. Jovanka Stojković, poreklom iz Temišvara, bila je prva profesionalna srpska pijanistkinja koja je završila akademiju u Budimpešti kao studentkinja čuvenog Franca Lista. Nažalost, nijedna njena kompozicija nije sačuvana, ali njenoj virtuoznosti divili su se poznati književnici tog vremena, kao što su Laza Kostić, Jovan Subotić i August Šenoa.
Međutim, nismo ostali ukraćeni za neke druge, jednako vredne i sačuvane muzičke slike. Jedna od njih je kompozicija samouke kompozitorke Slavke Atanasijević Na te mislim.
Veče je završeno u klavirskom izvođenju Jovanke Višekrune Janković Impresijama s Hvara, koja je uspela da nas u ta tri minuta svog nastupa nostalgično zapljusne morem, i duetnom nastupu pomenute Janković i mlade violončelistkinje Valentine Lučković u izvođenju svetski poznate kompozicije Labud.
Autorka: Anđelka Panić