foto: BOŠ
Dragi Bane,
Žao mi je što si se zbog mene našetao! Trebalo je da znam da ćeš se istog časa upustiti u svoju malu beogradsku odiseju, i da nećeš imati mira dok to ne uradiš. Pod nekim drugim svetlima, kako si i sam naveo, stvari izgledaju drugačije. Ja ti verujem! Trebalo je da vidiš kada sam otkrio Mankize... Prošle su godine dok se nisam otvorio ka novoj muzici.
Slična stvar se dogodila i sa Selindžerom, a ubrzo i Dostojevskim. Ne treba reći da nije prošlo mnogo kada sam provalio Bernharda. A onda sam odjednom pomislio da je previše svetla. Izgubio sam interesovanje i zatvorio oči.
Ali to nije razlog zašto sam te se setio. Želeo sam da ti kažem kako se u poslednje vreme trudim da budem zahvalniji. Tvoja šetnja naterala me je da ponovo mislim o Maksimiru, i o vremenu provedenom u Zagrebu u poseti sestri.
Tog jutra, imao sam priliku pojesti jedan od boljih doručaka u svom životu. Bio je to omlet od jaja i slanine u tortilji, sa dodacima grčkog jogurta i čerija. Nakon toga smo izašli. U slučaju da ne znaš, Maksimir je park koji se nalazi u istoimenom delu Zagreba. Malo je reći da sam bio zapanjen njegovom veličinom! Park se prostire na neverovatnih 320 hektara zemlje. Možda je to glavni razlog zašto nismo zalazili dublje, već smo se uglavnom zadržavali u blizini prva dva jezera (od ukupno 5 koliko se tamo nalazi). U jednom trenutku, Aleks, moja sestra, sela je na mol na prvom jezeru i rekla mi da još malo prošetam. Nastavljajući dalje sam, promatrao sam kornjače, patke i gnjurce na jezeru. Bilo ih je mnogo. Posebnu pažnju mi je skrenula mandarinska patka (čije sam ime sasvim slučajno otkrio na instagramu nešto kasnije tog dana). Napravio sam još jedan krug oko jezera i ponovo se našao sa sestrom. Odatle smo se popeli na uzvišicu kod švajcarske kuće i nastavili putem koji se pružao pred nama. Stigli smo i do drugog jezera. Prošetali smo oko njega i rezervisali sto za ručak u piceriji Franco's.
Neću dalje dužiti; ti znaš da nikada nisam bio previše pričljiva osoba. Ali Bane, u tom momentu kao da sam znao: ovo je nešto čega ću se sećati, hteo ja to ili ne. I bi mi lakše zbog te pomisli. Ovo sećanje će živeti kroz mene i uprkos meni, pomišljao sam. Slično se dešavalo i sa momentima koje sam provodio sa Keti, mojim psom mešancom.
Jesam ti nekad rekao kako sam oduvek želeo da imam mačku?
Tvoja priča o Behemontu me upravo setila na to.
Kako bilo, nadam se da ćeš ovog puta naći ono što tražiš. Ako ne, onda nekom drugom prilikom.
Do sledećeg susreta,
Ostajem tvoj,
Stefan
PS: Evo zanimljive pesme o mačkama:
Autor: Stefan Čizmić