Mingl kutak

petkom: Na pragu promena

petkom: Na pragu promena

foto: BOŠ

Draga Miljo,

Ovih dana razmišljam o promenama. Onim sitnim žmarcima od kojih ti telo zatreperi, pa se iznenadiš kada osetiš jezu. Misliš zima ti je, a napolju skoro 20 stepeni. A znaš vrlo dobro, i tvoje telo predoseća mnogo pre nego što um prepozna, da to nije jeza, to je opomena. Mi smo parče tih podrhtavanja, rušenja i stvaranja, nestajanja i nastajanja, kao kriška belog hleba koji se drobi tokom porodičnog ručka.

Mart se već odavno obukao u proleće, a za koji dan nam, gotovo kroz šalu, stiže i Čolin stih – april u Beogradu. Ulice su popločane cvećem, sve se žuti od narcisa i zubatog sunca, vetar raznosi opuške od cigara i šundariše po kantama, i sve se kreće nekim svojim tokom i sve se pakuje u neki svoj ritam. Miljo, stižeš li da zaustaviš svoje vreme kad već ne možeš tuđe?

Juče sam se saplela o svoju opomenu. Sve je u redu, kolena nisu stradala.

Sestra mi je trudna. Sestra koja je do skoro, ali samo prividno, bila ,,kao ja’’, sada je daleko od mene: ja sam ostala u svojim nezgodnim godinama, a ona je rešila da svoje podeli sa novim bićem koje će prvo imati svoje dane, nedelje, mesece, a onda zatim i godine. 

Promene nadolaze sa sezonama, ali ona je rešila da umesto cveća u svoj dom unese jedan novi život.

Kupila sam joj bele lale, zamotane u stare novine, mrežicu višnja i Horoskop Mike Antića. Pomislila sam da nema lepšeg načina nego da to malo čudo veličine borovnice, poezijom, i to ne bilo kakvom, već Mikinom, pripremi za svet koji će sagraditi zajedno.

Razmišljam o tom neprestanom kretanju, o smenjivanju i iščekivanju, kao da je sav smisao dana sklupčan u tajni koja se postepeno otkriva kao ideja, stih ili prvi plač. 

Razmišljam o stanjima u koja naivno upadamo, svesno i svojevoljno, ili nasamareni mirisom, usputnim dodirom ili slučajno ukrštenim pogledom. I odjednom nisi više tu gde si doskoro bio, odjednom se pripremaš za neku ulogu koja se ne odlaže u orman zajedno sa kaputima i zimskim jaknama. 

Razmišljam o radnjama koje svakodnevnici daju kičmu i koje se često zarobe u navikama kojima robujemo.

Razmišljam o zbivanjima koja se dešavaju oko nas i na koje (ne) možemo uticati. 

Razmišljam o tome koliko kičma može da se presavije, a da ne dođe do tačke pucanja?

Kako smo zagrljaje ostavile na njenom pragu da bi svaki sledeći moj povratak bio ušuškaniji, osetila sam olakšanje. Ima nešto u rastancima jer najavljuju ponovni sastanak. Vidiš, opet to neko iščekivanje. 

Spakovala sam se i vratila u Zemun. 

Vratila sam se svojoj drugoj kući.

Vrlo brzo će mi stići poruka od sestre da misli na mene i da me se već uželela. Nekad je dovoljno samo to: da znaš da često i ti boraviš u nečijoj glavi, gde ne plaćaš kiriju, i da te neko strpljivo čeka.

Autorka: Anđelka Panić

 

Najnovije