foto: BOŠ
Draga Anđelka,
Bilo je to juče, dok sam četrnaesticom išla na posao, negde između Visoke škole elektrotehnike i Nikšićke, zazvonio mi je telefon. Odmrsila sam svoje roze slušalice, prebacila nepotrebno teški ceger iz jedne ruke u drugu i javila se. S druge strane žice bio je poznati glas. Usledilo je iznenađenje zbog ranojutranjeg poziva, zatim red uobičajenih uljudnosti i unakrsne razmene pitanja: kako si, šta ima novo, a onda blaga strepnja zbog nastavka razgovora. Nekoliko minuta kasnije, sve je bilo na mestu. I srce, i glava. Izašla sam iz tramvaja i uputila se ka kancelariji. Počela je da pada kiša, a ja sam pomislila kako opet nisam ponela kišobran sa sobom, iako sam videla da je oblačno. Nadala sam se da mi ipak neće trebati. Pogrešila sam.
Bio je jun. Jedan od onih meseci u kojima vazduh slatkasto miriše na trešnje, mešajući se sa mirisima trave i cveća. Toplo je, dan je dug, sve vreme ovog sveta je pred nama. Leto uvek sa sobom nosi neki tanani osećaj mogućnosti koji čini da sve deluje jednostavno i lako. Kao da poručuje da možeš da položiš taj jedan ispit, a i ne moraš ako ne stižeš, imaš još vremena. Izađi, odmaraj, šetaj, pojedi sladoled, spavaj duže, upijaj zrake sunca, potopi se u slanu morsku vodu ili čitaj u hladovini. Slobodna si.
Bio je jedan od onih ljudi koji nikad nigde ne žure, a svuda stižu na vreme. Šeretskim osmehom uspevao je da sve brige skrajne u ćošak čineći ih tako majušnim da mi se činilo da ih ni lupom ne bih videla. Nestajale su preda mnom sve strepnje i ja bih se prepuštala bez zadrške. Govorila bih satima, a ti Anđelka znaš da ja i nisam neka pričalica. Govorio je i on. O dalekim gradovima, pesnicima, francuskim filmovima, bendovima za koje nikada nisam čula ali su svi delovali tako poznato i moje, da mi se činilo da ukoliko bih se malo potrudila, mogla bih da nabrojim sve njihove pesme i albume. Sve je delovalo blisko, poznato, stvarno, opipljivo, prisutno. Ponekad bih pomislila da nam razgovor i nije potreban. Razumemo se pogledom i to je sasvim dovoljno. Klimanje glavom u znak odobravanja i mali prst kao najviši znak poverenja. Potvrda i obećanje. Tog leta bila sam tu, upijala svaki trenutak želeći da traje duže. Nije.
Bio je mart. Hladan, mračan i siv. Razmišljala sam o tome kako je svaki čovek zapravo jedan mozaik. Sačinjeni smo od svih ljudi koje smo u životu sreli i svako od njih ostavio je trag na nama. Namerno kažem trag, mada ne mislim na ožiljke. Pre bih rekla da su to mladeži, sitni, jedva primetni. Ali prisutni. Dovoljno prisutni da nas opomenu da ih ne izlažemo previše Suncu, a opet dovoljno vidljivi da znamo da su tu, da su naši, da ih imamo po sebi. Rekla si da je strašno postojati samo na fotografiji, i to je apsolutno tačno. Fotografije su tu da nas podsete na trenutak koji smo uhvatili aparatom i sačuvali. Međutim, neke fotografije kao amajliju nosimo sa sobom, dok druge uredno slažemo na dno poslednje fioke.
April je. Poslednjih dana kiša uredno dobuje po krovovima. Ne nosim kišobran sa sobom. Pogledam u nebo i procenim da li mi je potreban. Često pogrešim i pokisnem, i to je u redu. Ne možemo sve uvek da predvidimo, ma koliko god želeli. Nekad to naučimo na teži način. Ne brini Anđelka, uskoro će jun i sve će biti u redu.
Kad smo kod predviđanja, dugujem ti obećano čitanje tarota, javi kad ti odgovara da se vidimo.
Autorka: Miljana Jovanović