Dragi Aleksandre,
Koliko puta uhvatiš sebe u toku dana da si se zamislio i potpuno, što se kaže, odlutao mislima? Osoba, prizor ili predmet te asociraju na razmišljanje ili uspomenu toliko snažnu da je uzaludno da se boriš, već se prepustiš da te odvedu na destinaciju poznatu samo tvojoj najdubljoj, najtajnovitijoj podsvesti. Meni se dešava češće nego što smem da priznam. Hajde kreni sa mnom na jedno od mojih nedavnih misaonih putešestvija.
Putovali smo dugo. U početku sam, zbog pune bešike, priželjkivala da stignemo što pre. Ubrzo sam postala svesna privilegije da prisustvujem ovakvom pejzažu. Šteta što nemam veštinu ili makar dovoljno bogat vokabular da ti opišem kuda sam sve prošla vijugavim putevima, stoga te molim, Aleksandre, da mi veruješ na reč, koliko su ti proplanci, brda i livade bili čarobni. Zamisli najdivniji brdsko-planinski pejzaž. E tako je izgledalo.
Stižemo, izlazimo iz kola u dvorište i pozdravljamo se sa svima. Smeh i uzbuđenje, nismo se videli dugo. Ne znaš sa kime prvo da progovoriš, želiš sa svima istovremeno. Ko zna kada će biti prilike opet. Krećemo polako u kuću. Prohladno je sada napolju iako je tokom većeg dela dana bilo toplo. Idem poslednja, kao da sam znala. Penjem se stepenicama kojima su se svi već popeli i dok još nisam otvorila ulazna vrata, zastajem na verandi. Ne da mi mira, moram još jednom da se okrenem da vidim taj pejzaž, dok i dalje postoje ostaci dnevnog svetla. Na horizontu, koji je ovde tako blizu, nikad ga ovako blizu nisam videla, sunce se topi u crveno. Blago skupljenih očiju, kao da sumnjam u ono što vidim, u mislima mi navire rečenica koju je njegova majka onda na obodu šume izgovorila.
Tu rečenicu sam upotrebila toliko puta da sam je prisvojila, kao i mnoge druge, tuđe tvorevine koje sam ukrala a još nisam spremna da priznam. Drugi ljudi imaju sindrom varalice, ali ja sam pravi uljez, ja sam prava varalica, Aleksandre. Tebi jedino priznajem.
Upoznali smo se davno. Čula sam da je udavio neke mačiće. Tada se nisam radovala našim susretima. Kasnije su nam se putevi mnogo češće preplitali i ja sam ga sve više puštala u svoj život. Tačnije, on je mene puštao u njegov. Njegovog tatu ne pamtim, a on ga slabo pamti. Njegov tata je bio tu ali nije bio tu. Njegovo prisustvo se osećalo ali on sigurno nije bio tu, pa videla bih ga nekad. Njegovu mamu pamtim kao uplašenu i stidljivu. A njega poznajem kao maštovitog, nežnog, zabrinutog dečaka. Vreme je često provodio igrajući se sa njegovom kucom u dvorištu ili prodavajući perje kupcima koji su zapravo bili ljudi na slikama koje su visile u dnevnoj sobi njegove malene kuće. Često se selio. Kuća u kojoj je živeo kada smo se upoznali se odavno urušila.
On me dalje podseti na jednog drugog dečaka. Kada smo se prvi put sreli, taj drugi dečak mi je rekao: „Moj tata se pretvorio u mrava”. Sledeći, i poslednji, put kada smo se sreli pitala sam ga: „Kako ti je tata mrav?”, a on je odgovorio: „Nije više mrav, pretvorio se u pticu”, i nastavio da luta kočijama po gradu diveći se zvezdama na nebu. Sećam se kako sam tada pomislila da je ta vožnja ispod zvezdanog svoda jedini bezbrižni trenutak njegovog detinjstva.
Oba ova dečaka su i dalje deca. Čula sam da je jedan od njih vešt u crtanju. Možda postane slikar ako poraste. Ja sam ipak imala privilegiju da odrastem i suočim se sa svojim detinjstvom kao odrasla osoba. U tom trenutku počinjem da shvatam zašto sam već duže vreme opčinjena pričama koje mi ti dečaci pričaju. Podsećaju me na mene kada sam bila devojčica - zabrinuta devojčica. Zabrinuta za stvari o kojima još ništa ne znam, za stvari koje naslućujem i za stvari koje ne razumem. Pozivam te, dragi Aleksandre, samo ukoliko želiš, pod pritiskom penkala što držiš, da se podsetiš briga koje si imao u detinjstvu. A možda samo očajnički želim da znam da nisam bila jedina.
Pluća mi se pune vazduhom, rebra se šire i polako osećam bol. Želim da joj doviknem, iz sve snage, kao da ona stoji iza pejzaža i horizonta i može da me čuje ako se dovoljno potrudim: „Nemoj toliko da se brineš!”
Brali smo plodove i sakupljali šišarke. Nas dvoje smo i dalje bili zagledani u naraslu travu sve dok se njegova mama nije uspravila i, gledajući ka horizontu, izgovorila: „Gospode, kako se ovde brzo smrkava”. Smrkava li se i kod tebe brzo, Aleksandre?
Njena malena ruka pronalazi moju i trza me iz ovog misaonog voza. Silazim na prvoj sledećoj stanici i opet sam tu, na verandi.
Dom je tamo gde želim da budem. Svi smo tu. Kod kuće sam. Ona me vuče za ruku. Idemo da se igramo.
Nadam se da će ovo pismo brzo doputovati do tebe. Budi dobro i neka te ništa ne brine, tu su čarobni pejzaži.
Tvoj digitalni pen pal.
Autorka: Helena Cvetković