foto: Nevena Branković
Dragi Aleksandre,
Tvoje pitanje sa početka pisma me je podsetilo kako se ja ponašam kada slušam podkaste – redovno sebe zamišljam u ulozi gošće i odgovaram na pitanja koja mi host postavlja. Nije bitno koja je tema, ja se od epizode do epizode uspešno kamufliram u stručnjakinju. I onda na kraju epizode pomislim „Da li se i drugim slušaocima ovo dešava?”.
Neverovatno kako si predosetio. Nedavno sam donela veliku odluku koja će mi sigurno promeniti tok života. I to ne bi bilo možda toliko izazovno da se ne pitam s vremena na vreme šta bi bilo da sam se odlučila za onu drugu opciju. Da li bi bilo pametnije da sam odabrala tu drugu mogućnost, da li sam je odbila jer nisam dovoljno hrabra, šta dobijam a šta gubim time što ostajem gde jesam i tako se preispitujem unedogled. Nikad neću saznati šta bi bilo kad bi bilo. Tešim sebe da je tako i bolje, da nikad ne saznam. Znaš već onu čuvenu „Ko zna zašto je to dobro” i onu drugu sa otvorenim i zatvorenim vratima. Kada si ti, Aleksandre, poslednji put doneo odluku koja ti je promenila život? Zar ne misliš da se to na neki način dešava svakog dana?
Veliku životnu odluku doneo je i menadžer fudbalskog kluba za koji navijam da napušta klub posle skoro pune decenije. Kaže da mu je potreban odmor.
„Kada ne radimo onda mislimo” napisao si. Ja bih samo dodala: „Kada ne radimo, onda mislimo o poslu”.
I ovo nije još jedna priča iz edicije „I bogati plaču” niti je poziv da tugujemo nad njegovom sudbinom u kojoj se oprašta od kluba koji je reformisao i dao mu deo života, deo sebe, srce, patnju, bes i bezuslovnu ljubav. Po ko zna koji put sam pomislila šta sam ja sve to dala istom klubu (tokom mnogo više od jedne decenije) i šta ću mu tek dati. A zašto, Aleksandre, znaš li? Ja i dalje ne znam. Ne znam zašto navijam za određeni klub, ne znam zašto se vezujem za igrače, ne znam zašto se osećam kao da mogu da poletim kada ostvare bitnu pobedu ili da mi propadne dan kada izgube utakmicu. Zašto se toliko vežem za klub i kako je moguće da 20ak momaka iz nekog tima mogu toliko efikasno da utiču na moje emotivno stanje? Čak ni sve kontroverze vezane za profesionalni fudbal ne mogu da me odvoje od ekrana kada tim u crvenim dresovima izađe na teren. Ted Laso, fudbalski menadžer koji je ujedinio srca navijača širom planete, lepo kaže da „klub pripada navijačima, mi menadžeri i treneri ga samo pozajmljujemo”.
Ipak, mislim da me ne buni sport kao takav, ili uživaš u njemu ili ne, jednostavno je. Duže vreme pokušavam sebi da odgonetnem fenomen navijanja i odgovorim na gorepostavljena pitanja. Sigurno si uhvatio sebe nekad u životu da si navijao za tim ili osobu. Ne nužno u fudbalu, tenisu, košarci ili odbojci. Tu je i najpoznatije muzičko takmičenje koje se nedavno održalo u Švedskoj. Jesi li pratio ovogodišnje izdanje Evrovizije? Jesi li navijao? Sem očigledne favoritkinje svima nama odavde, da li si imao i neke favorite iz drugih zemalja? Zamisli da su neki od tih drugih favorita pobedili, šta bi to za tebe, Aleksandre, značilo i zašto bi ti bilo šta značilo?
Odmor i rad. Evrovizija i publika. Klub i navijači. Zaista su potrebni jedno drugom, jedni bez drugih ne postoje.
Roj Kent uzvikuje „Pištaljka!” (jer ne koristi pištaljku da u nju i dune), kraj je sezone, idemo na letnju pauzu. Isključujem se prema tvojoj preporuci, Aleksandre, i vraćam se čarobnim pejzažima.
Do sledećeg digitalnog susreta,
Helena
Autorka: Helena Cvetković