foto: Nevena Branković
Draga Natalija,
Juče sam polomio nogu. I dalje nisam siguran kako se to tačno sve zbilo, ali verovatno sada i nije važno. Ležim kod kuće u krevetu i već me hvata panika kako će moj život izgledati naredna tri meseca. I to ti tri meseca u najboljem slučaju, tako kažu lekari. Jeste da sam priželjkivao malo duži odmor, ali ovome se nisam nadao. Kako možeš i da se nadaš da polomiš nogu? Koješta pričam. Svejedno, sad će sve da stane.
Svi nastupi koji su mi bili zakazani, odloženi su do daljneg. Neverovatno! Baš sad kad je izašao novi album i kada sam imao isplaniranu čitavu turneju. I sve je nekako lepo počelo: Barselona, Rim, Sidnej, Budimpešta, Beograd... Nezgoda se zapravo desila sinoć, na nastupu u Muzičkom centru Harpa u Rekjaviku. Toliko sam bio uzbuđen što sam po prvi put na Islandu. Tamo smo otišli još pre pet dana. Imali smo probe, upoznali smo se sa producentima festivala, obilazili grad. Bilo je nestvarno! Na dan koncerta nas je ugostio i Majkl Piterson, pretpostavljam da znaš ko je. Proveli smo celo pre podne u njegovom studiju, Zatim smo otišli na ručak, malo odmorili i uputili se ka koncertnoj dvorani. Samo da vidiš tu raskoš! Organizacija je iznad svakog nivoa. Oko tebe obleću svi, drže te kao malo vode na dlanu. Mnogo cene našu muziku, svesni su da im možemo dosta doneti našim nastupom na festivalu. I nama znači. Pogotovu sada kada se rasplamsala turneja i kada se na svakom nastupu traži karta više. A tek da vidiš kako ljudi pevaju nove pesme. Auuu. Nisam bio svestan da je novi album toliko dobro prošao kod publike. Stare pesme su što se kaže za kraj večeri ostavljene da izgrmi. Neosporno to ostavlja najjači utisak, ali nisam se nadao ovolikom hajpu za nove pesme. Pogotovo vole onu koja je tebi bila na prvu favorit Ooo ja nisam heroj, ooo ja sam čovek običan nanana. Mislim da tu pesmu nikad ne završimo za manje od deset minuta. Drago mi je zbog toga, jer nekako stari hitove su tu, pevamo ih, tad je najjače, sve razumem, ali nama znači da nove stvari sviramo. To je potpuno neka nova energija na sceni.
Nastup je ušao u treći sat i nekako se sve činilo tako nestvarno. Publika, efekti, bend u ekstazi, ja pevam kao slavuj, ma sve... I odjednom, ne znam kako i na koji način sam promašio jedan stepenik dok sam se peo za koreografiju za pesmu Pad u reku. I bum! Našao sam se na zemlji. Ne sećam se mnogo šta se tačno dalje dogodilo. Pričaju mi čitavog dana svi odreda ponešto novo. Ono što znam jeste da je koncert prekinut, mene su odvezli u bolnicu i tamo sam proveo noć. Šta su mi radili i kako je teklo sve to tamo, nemam pojma. Samo sam se izjutra probudio i shvatio da mi se piški, a da wc deluje tako daleko. Jako bespomoćno sam se osetio. Ubrzo je došla sestra koja mi je pomogla, ukratko objasnila da sam slomio nogu, raskrvario glavu i slomio prst na ruci, verovatno kako sam se dočekao pri padu. Kasnije sam otpušten iz bolnice, uzeli smo let za Beograd i evo me sad kod kuće. Ležim kao neka tetka u krevetu i jadikujem. Dok ti ovo pismo dođe, verovatno si ovo i još sto različitih verzija događaja pročitala u dnevnoj štampi. Baš malopre videh naslov na jednom portalu Ko visoko leti nisko pada. Hahahah. Koliko kreativno. Uglavnom su me napljuvali kako sam se mnogo uobrazio i kako je ovaj pad, iako fizičke prirode, logičan sled događaja za moje ponašanje?! Ok. Ne znam zašto me ovi iz Muzikosa toliko mrze.
Bilo kako bilo, šta ću dalje ne znam niti mogu da razmišljam toliko sada, u šoku sam i dalje. Neko bi rekao Čoveče slomio si nogu, dešava se. Da, ali kada se to desi najvećoj muzčkoj zvezdi današnjice! Zvuči pretenciozno, znam, ali i sama znaš da je tako. Gde si ti? Kad se čujemo preko skajpa?
Ljubim te, Filip
Autor: Filip Ljubojević