Javnom tribinom, koja je održana u petak, 13. maja u prostorijama OPENS-a u Novom Sadu, završen je zajednički projekat SOS Ženskog centra i MultiRadija Nije šala – seksualno uznemiravanje je ozbiljna stvar.

Tribina je održana pod nazivom Dođi da zajedno razbijemo tabu, a govorilo se o ozbiljnosti i učestalosti seksualnog nasilja, o (ne)reagovanju na njega, prepoznavanju i sprečavanju ovog oblika nasilja, kao i o posledicama i urušavanju mentalnog zdravlja.

Učesnice tribine koje dolaze iz sfera feminističkog aktivizma, novinarstva, kao i iz psihološko-savetodavnog rada i oblasti očuvanja mentalnog zdravlja, pokušale su, zajedno sa moderatorkama, novinarkama MultiRadija Aleksandrom Stojanac i Kristinom Bijelić, da razbiju različite tabue koji se vezuju za ovu temu i da glasno i jasno kažu da seksualno uznemiravanje nije šala.

Seksualno nasilje (ni)je ženska sudbina

Na pitanje zašto seksualno uznemiravanje treba ozbiljno da shvatimo govorila je Jelena Riznić, feministička aktivistkinja i članica feminističkog kolektiva “Ženska solidarnost”. Ona je istakla kako je seksualno nasilje, koje se dešava kroz uznemiravanje, neželjene dodire, lascivne komentare, poglede, pa do ekstremnih oblika seksualnog nasilja poput silovanja, deo naše kolektivne ženske traume i napomenula kako su vrlo male šanse da u kontinuitetu u toku života ne doživimo ništa od toga, jer je nama seksualno nasilje životna stvarnost zbog toga što živimo taj strah.

“Od malena nas uče da je seksualno nasilje ženska sudbina koja nam se može desiti ukoliko nismo dovoljno pažljive i onda mi imamo obavezu da govorimo o tome da je seksualno nasilje toliko rasprostranjeno da je deo naše kolektivne ženske traume. Kada govorimo o strahu i iskustvu, ne treba da govorimo na način koji žene stavlja u neku trajnu i konačnu viktimizaciju, u smislu da mi sve imamo taj identitet žrtve – htele to ili ne – zato što se bojimo i to je to, to je naša ženska sudbina i idemo dalje.”

Ne postoji situacija u kojoj žena može da poziva na nasilje. – Jelena Riznić

Riznić je kazala kako se neke stvari rešavaju, ali ne zahvaljujući institucijama i zakonodavnim telima koja treba time da se bave, već zahvaljujući hrabrim ženama koje su progovorile o nasilju koje su preživele i o tome šta sve znači preživeti nasilje.

Tako, nakon prošle godine, mi ne mislimo da je nasilje kada neko samo vreba i iskoči iz mraka, nego su nasilnici vrlo često tu, oni su normalna ljudska bića, često su to ličnosti koje su odlične u svim drugim aspektima života, osim što su nasilnici. To sve demistifikuje mišljenje da se nasilje dešava negde tamo, jer se ono dešava i u školama, na univerzitetima, u crkvi, porodičnom domu, i na osnovu svih tih saznanja mi možemo svašta nešto da uradimo – mi moramo nešto da uradimo. Zato je važno da stalno stvaramo sigurne prostore za žene i da znamo da se borba za prava žena koje su preživele nasilje ne zadržava samo na nivou institucija, već treba da razmišljamo šta možemo da ponudimo dalje ženama, a to je i stvaranje sigurnih ženskih prostora, u kom je svako iskustvo žene dobrodošlo, u kom se vraća poverenje u zajednicu i osećaj o ličnim granicama.

Govoreći o podršci osobama koje su preživele seksualno nasilje, Jelena Riznić je objasnila prisutnima da nije naša uloga da budemo spasitelji i spasiteljke, jer taj spasilački odnos podrazumeva određena očekivanja od druge strane, a nama žena koja je preživela nasilje ne duguje apsolutno ništa.

Ona duguje samo sebi da bude dobro i da preživi to. I to za nas znači da ćemo je podržavati i hiljadu puta ako ona ostaje u odnosu koji je toksičan i nasilan. Podržavaćemo je u jačanju kapaciteta do tog trenutka kada je spremna da izađe iz tog odnosa i da se nosi sa svojom traumom.

Edukacija novinara i samih medija jako bitna

Jedna od govornica na tribini, Silvija Stojić, zamenica urednice iFemin rubrike na portalu iSerbia, osvrnula se na predrasude o seksualnom nasilju i uznemiravanju, te na to kako neetičko novinarsko izveštavanje doprinosi samoj percepciji o ženama u medijima.

S obzirom na to da živimo u tračarskom društvu, kada govorimo o medijima možemo da pričamo o tome zašto su senzacionalistički tekstovi toliko zanimljivi i zašto žena koja je žrtva nasilja uvek bude kriva. Mislim da, kada bismo se odmakli malo od tog tračarskog i stereotipnog načina razmišljanja, i seksualno uznemiravanje bi se na neki način smanjilo – zbog toga je edukacija jako bitna.

Poznato je da mediji vole senzacionalizam, a tema o seksualnom nasilju je posebno pogodna da bi se o njoj na ovakav način pisalo.

Mediji ne razmišljaju o ženi koja je preživela nasilje. – Silvija Stojić

Urednici i menadžeri medija su jako svesni toga – to je u celom svetu tako. Oni znaju da će im to doneti klikove i povećati tiraž, pravdaju se time da im to prodaje novine i da medijski radnici od toga žive. Zato oni ne prezaju od toga da neetički izveštavaju o tome, pri tom ne razmišljajući o samoj ženi koja je prošla kroz to, a koju provlače kroz novine. Ta sekundarna viktimizacija je jako opasna, jer mi ne znamo šta se dešava sa osobama koje su preživele neko nasilje kada pročitaju takve naslove, ne znamo kako će one da reaguju, da li će biti opasne same po sebe ili po svoju okolinu.

Silvija je podvukla kako dobro izveštavanje treba da se bavi samim fenomenom nasilja, a ne tračanjem i detaljisanjem zločina, budući da mediji imaju veliku odgovornost u formiranju javnog mnjenja i zbog toga moraju da znaju šta rade i da snose tu odgovornost – a najmanje od svega što mogu da urade jeste da ostave broj telefona centara koji pružaju podršku žrtvama nasilja.

Pristanak je osnova svega

Među temama koje su se pokrenule na javnoj tribini, govorilo se i o razlici između udvaranja i seksualnog uznemiravanja, narušavanju sigurnosti osobe koja je ovakvo iskustvo doživela, kao i o značaju verovanja žrtvi i njeno osnaživanje tokom procesa oporavka. Aleksandra Papak, master sociološkinja u socijalnoj zaštiti koja pruža psihološko savetovanje u omladinskom savetovalištu SOS Ženskog centra, najpre je objasnila da je seksualno nasilje svaki seksualni čin ili pokušaj seksualnog čina protiv neke osobe ili protiv njene seksualnosti, bez obzira na situaciju i odnos sa tom osobom.

Najbitnije je reći da je pristanak ono što je najvažnije od svega – zdrav seksualni odnos mora imati pristanak kao osnovu. Sve ostalo što remeti granice jeste seksualno uznemiravanje i nasilje.

Devojčice moramo da učimo da njihovo ne mora da znači ne, a dečake da devojčicino ne zapravo znači ne. Rad sa decom kreće još od malih nogu. – Aleksandra Papak

Aleksandra je okupljenima iznela primere problema i trauma sa kojima su se SOS Ženskom centru obraćale devojke i žene – od seksualnog uznemiravanja i nepoželjnih dodira u školi, preko silovanja u braku, pa do seksualnog nasilja koje je devojčica preživela od strane svog oca. Upravo ovo su primeri zašto je osobi koja preživi nasilje najteže reagovati u takvim situacijama kada nasilje čini neko iz njenog najbližeg okruženja.

Kako će neko da reaguje i kakve posledice će možda imati, zavisi od toga koliko je traumatsko iskustvo bilo značajno za tu osobu, pre koliko vremena se desilo, da li osoba koristi odbrambene mehanizme negacije, da li je spremna da priča nekom o tome, da li ima poverenja u nas kao SOS Ženski centar…Uglavnom, posle nekog vremena, kada upoznaju terapeuta, onda počinju da se otvaraju. Zato je dobro potražiti stručnu pomoć u procesu adekvatnog prevazilaženja traume.

Ona je naglasila da je najbolji vid podrške osobi koja je preživela nasilje prihvatanje, neosuđivanje i savet.

Najvažnije je integrisati tu traumu u svoj život i kasnije raditi na tome da se na adekvatan način procesuira sve to – na kraju se može vratiti osmeh na lice, posle svega vratiti i normalnim vezama, seksualnim odnosima i društvu.

Granice se pomeraju onda kada vi kažete NE

Učesnica na tribini, psihoterapeut Milica Jeremić, koja je zaposlena u školi Milan Petrović kao koordinatorka za stanovanje i podršku i psihoterapeut u programu podrške deci, mladima i odraslima, govorila je o ozbiljnosti seksualnog nasilja u onlajn prostoru, o posledicama seksualnog nasilja i adekvatnoj podršci.

Sa rečima kako je onlajn nasilje vrlo dostupno nasilje jer potencijalni počinilac ne mora da ima svoj identitet, ona je iznela da je seksualno nasilje svaka fotografija, poruka, uvreda, nipodaštavanje ličnosti i sve ono na šta osoba ne pristane.

Devojke često pitaju da li je nasilje kada se na društvenoj mreži dopisuju sa nekim, dele fotografije, a posle ne žele više to da rade. Da, onog trenutka kada ne želite to više da radite, kada ne date svoj pristanak, tog trenutka postaje nasilje. Da li nešto želite ili ne, to je stvar samo vaših ličnih granica. Vaše telo je nešto što pripada samo vama, i kako ćete ga vi koristiti, koliko ćete ga otvoreno prikazivati ili nećete, to je stvar samo vašeg izbora.

Seksualno nasilje je vrhunac nipodaštavanja ličnosti. – Milica Jeremić

Mehanizmi koji se aktiviraju u ovom vidu nasilja jesu to da se pokreće traumatični proces, jer osoba prolazi kroz sve ono kroz šta prolazi i neko kada je reč o bilo kakvoj fizičkoj traumi. Od strane počinioca sredstva verifikacije su veoma dostupna, materijal se može lako zloupotrebiti, što kod žrtve može da otvori veliku temu stida, neadekvatnosti i krivice. 

Osoba koja doživi seksualno nasilje vlo često se nađe u šoku, zato što je to nešto što u fantaziji nije moguće, a ni realno da se desi. Često, kada se u toj fazi šoka devojke jave za podršku, podrazumeva se da one pričaju kao da se to desilo nekom drugom. One iznose sadržaj, ali je to nekako ravna linija i to se dešava zato što organizam reaguje tako što se zamrzne. Jer je suština preživeti, a da bi se preživelo onda se ništa ne oseća. Ostaju samo sadržaji koji su puni rupa u sećanju, koji se mogu ali ne moraju s vremena na vreme vratiti, dolaze problemi u svakodnevnom funkcionisanju, kao što su poremećaji sa snom, apetitom…

U praksi se često dešava da kada se devojke i žene odvaže da nasilje prijave institucijama jer veruju da su tamo stručni i kompetentni ljudi koji im mogu pomoći, ne dobiju adekvatnu podršku. U ovim institucijama, a pre svega u centrima za socijalni rad i tužilaštvu, često manjka kadra, pa se osobi koja je preživela nasilje pristupa pogrešno.

Mi nismo ti koji treba da sude. Mi smo ti koji treba da podržimo osobu da se oseća prijatno bez obzira kakav sadržaj će ona nama izneti. Vrlo često, ako je u policiji, žena dugo sedi u hodniku, pored nje prolaze policajci koji komentarišu, dobacuju, i ona posle dva, tri, pet sati, već gubi motivaciju da se javi, jer jedino što želi jeste da zadovolji svoju potrebu i ode kući da jede i spava. Zato se tu javljaju ovakve oganizacije kao što je SOS Ženski centar, gde žene mogu da se jave za podršku. Ono na čemu insistiramo jeste da je to potpuno sigurno okruženje gde devojka ili žena može da iznese apsolutno svaki sadržaj, neće biti kritikovana, neće biti pitana zašto je to uradila. Suština je da joj se pruži podrška. Suština je da nađe moć koju je nekad imala, a koju je izgubila, naglasila je Milica Jeremić.

Teme o kojima se govorilo na tribini pokrenule su i publiku – kako žene, tako i muškarce, pa se tako pričalo o feminizmu, seksualnom obrazovanju koje praktično ne postoji u našim obrazovnim ustanovama, a nekoliko osoba je podelilo svoja iskustva vezana za seksualno uznemiravanje.  

Učesnice tribine su zaključile kako moramo da se borimo za to da mnogo stvari bude imenovano u zakonu, jer to otvara mogućnost da pratimo ovakve pojave na zvaničnom nivou i da uradimo nešto povodom toga.

Tokom osam meseci rada na projektu Nije šala – seksualno uznemiravanje je ozbiljna stvar, SOS Ženski centar je održao tri radionice – Trauma nije šala, Seksualno nasilje u onlajn prostoru je ozbiljna stvar i Kako biti podrška. Takođe, održano je osam predavanja na sedam različitih fakulteta u Novom Sadu i Beogradu, kao i u Kulturnom centru Novog Sada, kojima je prisustvovalo gotovo tri stotine studenata. Postavljana su brojna pitanja, a svi su otišli sa nekim novim znanjem i informacijama o ovoj važnoj temi.

U ovom periodu, MultiRadio je izradio više desetina medijskog sadržaja koji se bave različitim oblicima seksualnog uznemiravanja, kao i mentalnog zdravlja mladih. Snimljeno je više desetina audio sadržaja sa radionica i predavanja SOS Ženskog centra, kao i četiri podkasta sa relevantnim sagovornicama na različite teme: percipiranje seksualnog uznemiravanja u našem društvu, seksualno uznemiravanje u javnom prostoru, seksualno uznemiravanje u radnom okruženju, problematika medijskog izveštavanja o seksualnom nasilju, dok je peti podkast u pripremi.

Projekat Nije šala – seksualno uznemiravanje je ozbiljna stvar realizuju SOS ženski centar i MultiRadio u okviru programa Mladi i mediji za demokratski razvoj – MAY4DD, koji Beogradska otvorena škola (BOŠ) sprovodi uz podršku Švedske, na osnovu ugovora između Švedske agencije za međunarodni razvoj (Sida) i BOŠa.